TV KRITIKA: Naša imitacija života

 "Tajne vinove loze" ispunjavaju donekle ovu prazninu, i to upravo u rodu klasične porodične melodrame, u kojoj se mogu pronaći suveniri globalnih hitova ovog tipa, od "Dinastije" do "Strasti Toskane" i desetine drugih.

Sličan obrazac preveden je u srpski milje u priči o dvema porodicama srpskih vinara koju predstavljaju "Vuk" (Vojin Ćetković), odnosno "Vera" (Sloboda Mićalović), što odmah otkriva osnovnu formulu ove produkcije, čvrsto oslonjenu na naš valjda najpopularniji glumački par. Vinarsku Srbiju predstavljaju Sever (bačko vinogorje, sa turističkim epicentrom na Paliću, u vinariji Zvonka Bogdana, gde je i snimana serija) i Istok (Negotinska Krajina, sa Rajačkim pivnicama kao brendom), što je razuman izbor, utemeljen u domaćoj tradiciji. Ta osnovna šema pretočena je u laki melodramski zaplet sa obaveznom misterijom u pozadini po kome se kreće galerija tipova. Svi oni tvore određeni socijalni kontekst. Ovo je važan momenat: već smo konstatovali da se televizijska serija, usled kolapsa bioskopa i bliskih medija pretvara u društvenu romansu našeg vremena. Ako je to tačno, onda je socijalni kontekst obavezna figura, što mu i pripada još od rađanja ovog žanra u doba D. V. Grifita i njegove kulminacije u filmovima Daglasa Sirka i R. V. Fasbindera. "Vuk" i "Vera" su nove paradigme "osujećene strasti" (Turković bi rekao "otežanog ljubavnog odnosa"), kako se i definiše melodrama, uz naglašenu sentimentalnost i dramaturgiju propisanih prepreka.

Društveni kontekst se ovde čita u laganom trenju dve Srbije. Prva je tradicionalna, tvrdokorna, vezana za porodičnu proizvodnju i običaje, opterećena svim vrstama neizvesnosti, sa kojima nekako izlazi na kraj (Vera i njeni). Druga je skorobogata, gotovo tajkunska, opterećena iskušenjima "velikog biznisa", povezana sa sumnjivim karakterima i tržišnom megalomanijom, sa tipičnim nouveau riche navikama grupe koja je brzo prešla u višu klasu i naglo povećala svoje prohteve (Vuk i njegovi). Zanimljivo je da se autori vrednosno ne opredeljuju između ovih dveju strana, koje, čini se, izbliže poznaju; akteri su dobri i pozitivni jer dele tajanstvenu emotivnu vezu iz prošlosti, odakle potiče i glavna intriga. Tu se sad meša i kriminal, tj. društveno zlo, koje se sprema da iskoristi njihovo zajedničko preduzeće, a ono se sastoji u pokušaju da osvoje francusko tržište vina još neotkrivenom krajinskom "bagrinom" (!). Sav međuprostor ispunjava se lako prepoznatljivim figurama našeg vremena. Još dve važne crte melodrame: porodica i tradicija. Grm ruža sadi se pri vrhu reda u vinogradu da čuva nasad, kao što je "Ruža" iz serije (ne uvek ubedljiva Anita Mančić), čuvarkuća svoje porodične loze.

Produkcijski, to je novela pomno ujednačenih vrednosti do kojih se došlo gotovo laboratorijskom procedurom ili, marketinški rečeno, "dobro brendirana" medijska produkcija. Sve tu solidno funkcioniše, nema većih propusta, sve je uravnoteženo i to unutar skale solidnih profesionalnih standarda, što u nas nije čest slučaj. Ali publika ne voli destilate, kao ni kritika. Ponekad iritira dobro spakovani proizvod, sračunat na ono što sigurno "prolazi", pri čemu nema nikakvog napose umetničkog rizika.

Kultivisana režija (mada i ovde ima raznih propusta), kasting uglavnom dobar, fotografija umivena i razgledna, a sve drugo u funkciji glavnog toka. To se naročito odnosi na dekor, scenu i rekvizit, što je bilo naročito važno, recimo u Sirkovoj "Imitaciji života" sa prepoznatljivim znacima američkog prosperiteta druge polovine pedesetih: "Elegantne haljine i odela, sređene frizure, 'ševroleti', 'fordovi' i 'krajsleri' na ulicama, uređeni travnjaci ispred kuća i neizostavni, dobroćudni raznosač mleka tek su dekor života, koji ne oličava krupna pitanja ljudske egzistencije u američkom društvu", pisao je jedan kritičar. "Gledajući 'Imitaciju života' to nam brzo postaje jasno i shvatamo da će se stvari suprotno razvijati". I ovde je jedan sličan slučaj: dekor domaće skorobogate "elite" kao da sluti neumitnu kob. Drugim rečima, sve je tu sređeno, ne i sterilno, izbalansirano ali ne dosadno, uglancano mada ne usiljeno; deluje kao jedan luksuzan, produžen spot glavnog sponzora i sve se brzo svari, uprkos gomili surogata i klišea, koji takođe imaju svoje razloge. Promocija svetskog a našeg, bon got, zabava za bogate, džipovi, reciklirana romansa, Glembajevi u lokalnom teatru, austrougarska secesija plus postmoderni ambijenti i ugođaji današnjih parvenija; sve u svemu, skupa kičerica ili "imitacija života" za finiji svet. Ali neka. Bar smo predahnuli od provale prostakluka i opačina sa našeg malog ekrana.