(INTERVJU) NIKOLA KOLJA PEJAKOVIĆ: LJudi su poludeli, jedu, piju, fejsbuče, ogovaraju, ubijaju, orgijaju... i na Boga ne misle (FOTO)

Ako ništa drugo, možemo makar reći da za većinu ružnu 2020. završavamo jednim sjajnim umetničkim projektom, a sa Koljom razgovaramo o inspiraciji, pokajanju, budućim planovima...

* Da li se polako stišala lepa i, kako kažete, neočekivana euforija oko serije "Kosti"? Jesu li se slegli utisci?

- Nisu još. Trenutno snimamo, glava mi je u "Avokadu", i ne uspevam da sabarem utiske i shvatim o čemu se sve tu radi. Ono što znam - ovo se ne dešava često, ova navala emocija i reakcija od gledalaca, prijatelja, kolega iz profesije...

* Od svih pohvala, pozitivnih kritika, da li ste neku posebno zapamtili?

- Bilo je emotivnih poruka podrške od osoba sa kojima se nisam dugo, dugo čuo... Nekako, drago mi je zbog nas, zbog ljudi u "Bosonogoj produkciji", u "Akvarijusu", zbog Republike Srpske.

* Pohvale koje je serija dobila i od struke i od publike zaista su nezapamćene, jer vi niste "mejnstrim" pisac, ubitačni ste kada pišete o temama koje vas lično dotiču. Šta je spojilo dva miliona duša da ovako emotivno i iskreno odreaguju?

- Svi moji scenariji su bili naručeni, na neki način. Međutim, moja obaveza je da to što smo se dogovorili da napišem bude moje, da bude pokriveno i odbranjeno istinom, da bude onako kako mislim i verujem da treba da bude. U suštini, tema nije toliko važna, važno je punjenje, važan je sadržaj, kvalitet utisnutog u papir. A sve ostalo, verujte, sve ono dobro, emotivno, sve ono istinito, uzbudljivo, sve je od Boga. Ja samo udaram po kompjuteru.

* Zlo, gramzivost, pohlepa, razvrat, nemoral svake vrste u seriji mnogima deluje dokumentaristički, iako je plod umetnikove imaginacije. Kada nam je noćna mora postala prihvatljiva i kao stvarnost?

- Svima nam je užas - drug. Svima nam je smrt - brat. Takvo je vreme došlo, odnosno, vremena su sva ista, uvek iste stvari napadaju čoveka ili ga raduju. Čovek treba, bar jednom dnevno, da pomisli na smrt. I da ide dalje... Što neko pametan napisa, ako se dobro sećam: "Dobar čovek ima tugu u srcu i osmeh na licu".

* Kažete da je tema serije između ostalog - pokajanje, i slikanje duha ovog vremena. Ukoliko prihvatimo stav da smo svi grešni, složićemo se i oko toga da naši gresi nisu podjednaki. Da li i pokajanje treba da bude takvo, primereno našim gresima? Ne čini li vam se da se češće i radije kaju oni čiji su gresi zanemarljivi, a nikada oni koji su teško i stalno grešili?

- Gresi su gresi. Naš odnos prema grehu može biti različit, ali greh je greh, manji, veći, ružniji, manje ružan, novi, stari... Pokajanje treba da bude isto, uvek isto - do kraja, do balčaka, do suza. Samo takvo je pravo. Što reče otac Tadej: Više vredi sat dobrog plača, nego stotine tableta za umirenje. Naravno, neko koristi i jedno i drugo... Ima nas i takvih...

* Jedna epoha se bliži kraju, jedni ne mogu sa time da se pomire, drugi shvataju da je naš "stari život" gotov. Da li ste za "staru školu" borbe, ili nova stvarnost traži nove načine?

- Nisam siguran da je ovo nešto za šta se treba boriti. Ljudi su preterali, poludeli, pošizili, pomahnitali; jedu, piju, provode se, putuju, fejsbuče, ogovaraju, ubijaju, orgijaju... I na Boga ne misle. Ja za to neću poginuti, za takav svet i sistem neću dići ruku, niti izaći na ulicu da glasno protestujem. Ovo je nakazno lice civilizacije, civilizacije koja ide u bezdan, nepovratno srlja u ambis. Zato, čitajte Novi zavet i opustite se.

* Da li je jedino što možemo postići, u stvari, spas tek za one koji će doći?

- Naša deca su sa nama u večnosti. Na to treba da računamo i o tome da se brinemo, a ne o tome da li će oni imati da jedu i piju, ili da li će imati struje da igraju igrice. Mi našu decu treba da učimo ljudskosti, a ne toleranciji ili ekologiji; jer dobar čovek sigurno neće zgaziti cvet, dok ekolog neće cvet, ali možda hoće čoveka.

* Kako komunicirate sa svetom osim pisanjem, igranjem, muzikom?

- Ma, živim, gledam da sačuvam mir u porodici, da budem normalan. Budi normalan, budi šik.