INTERVJU Dragan Vujić Vujke: Panjković je za istoriju, dobrodošao je Ristić

Promenio je lični opis i spolja i "iznutra", i trenutno ga gledamo kao nikada do sada u karijeri na malom ekranu. Godinama je "branio" Panjkovića, Šojićevu desnu ruku u seriji "Bela lađa" i, kako priča za TV Novosti, vreme je da mu "mahne i pozdravi se sa njim". Vujketa znamo kao svestranog umetnika. Diplomirao je glumu na Akdemiji umetnosti u Novom Sadu, u klasi legende našeg glumišta, profesora Radeta Markovića. Objavio je knjigu ljubavne poezije "Druga strana mene", vodio emisiju "Vujketova filmska svaštara" na TV Pink, bavi se režijom i sinhronizacijama crtanih filmova. Prošle godine odigrao je svoju prvu glavnu ulogu na filmu u ostvarenju "Psi umiru sami", za koju je tada govorio "da je to tamnija strana njegovog bića". A ovih dana priprema se i za dokumentarno-igranu seriju "Jovanka Broz i tajne službe" u kojoj će da igra Tita. Vujketa profesionalni vetar ovih godina nosi i ka dramskim ulogama, što čini izazovan glumački i životni obrt.

Da li ste od Panjkovića pobegli glavom bez obzira, ili ga ostavili da zasluženo ostane u istoriji našeg serijskog programa kao jednu od najboljih epizodnih uloga?

- Lik Panjkovića, nastao pre desetak godina, imao je svoj aktivni "glumački život" i mislim da je došlo vreme da ode u istoriju srpskih likova iz serija. Igrati u tandemu sa Lanetom nekoliko sezona je čast, sreća i privilegija. Bili smo dvojac bez kormilara, a ja sam uživao istinski u toj glumačkoj avanturi. Međutim, vreme čini svoje, pa mi je Panjković postao prepreka, jer su me režiseri poistovetili sa njim, a ja sam toliko toga odigrao i u pozorištu i na TV. On je deo moje galerije čudnjikavih karaktera, ali je srećna okolnost da su došli film "Psi umiru sami", serija "Jugoslovenka" i uskoro dva filma, u kojima igram sasvim druge karaktere, dramske osnove.

U novom projektu reditelja Romana Majetića "Jugoslovenka" igrate Dimitrija Ristića, jednog od nosilaca čitave priče, od koga će mnogo toga zavisiti u seriji. Kakav je bio susret vas i Ristića?

- Kada sam dobio poziv za kasting, pročitao sam scene Dimitrija, i shvatio da je to prilika da konačno pokažem široj publici glumačku nijansu koju nisu viđali od mene, jer me, uglavnom, definišu kao komičara, a ja to definitivno nisam. Posle nekoliko rečenica izgovorenih na kastingu, Roman je prokomentrisao, to su mi rekli, da je to "upravo onaj Ristić" kakav njemu treba, i da je glumac pronađen. Tokom rada letos na Hvaru, namirisao je šta i koliko Ristiću da da, i dao mi je sjajan komad mesa. Tako je Dimitrije krenuo da me "formira", a i ja njega.

Publika Ristića doživljava kao probisveta sa jakim političkim vezama, opakog, zlog čoveka i muljatora, koji sve koristi kako bi se obogatio, stekao moć i uticaj. Bahat je i prost, sa velikim životnim i uličnim iskustvom uglađenog izgleda. Kako ga branite? Gde ga nalazite u sebi, u kojim pasažima duše?

- Rade Marković, moj profesor, svojevremeno mi je dao savet, i zavet, da uvek moram da budem "advokat lika" koji tumačim. Analizirajući svest ljudi kojima smo okruženi, i one od pre jednog veka, kada Ristić bitiše, nije se promenilo mnogo toga. Manipulativnost, licemerje, moralna erozija, beskrupuloznost i sposobnost da se uvek dočekaš na noge, bili su prerogativi za formiranje takvog "moljca", koji ne preza ni od čega, a porodica mu je paravan i sredstvo za realizaciju ličnih ciljeva i transakcija. Nije lako, ali kilometraža i odlično napisan scenario za moj lik su "vetar u leđa". Uživam dok snimam, jer imam potpunu glumačku slobodu i ausvajs da se šetam kroz kaleidoskop stanja takvog kompleksnog negativca.

Gledaoci su prilično iznenađeni kada iz večeri u veče prate vašeg Ristića i njegove spletke. I fizički ste se promenili - vaše lice ima neku tamnu senku, izražene bore, imate pogled prevejanog lisca, oholog i bezosećajnog pokvarenjaka, a navikli su na vedrog "osunčanog" Vujketa, punog humora i ljubitelja poezije. Kako ste to uspeli?

- Fizički sam se svakako promenio, oslabio 10 kg, malko i ostareo, promenio facijalnu ekspresiju, učinio lik opakim, pre svega, karakter koji se ne igra baš tako često u glumačkom opusu. Iskustva koja sam stekao tokom svog bitisanja na Dorćolu, i svedočeći situacije koje su, maltene, preslikane u seriji, modifikovane su za period Prvog svetskog rata. Ta moralna kloaka bila je idealna za mnoge crnoberzijance i druge sumnjive likove da u velikoj meri ostvaruju svoje gnusne ciljeve, žrtvujući i živote ljudi sa kojima funkcionišu. Sve u svemu, težak period i dobar povod glumcima da "malterišu" jaku "glumačku fasadu". Ima i kod Dimitrija humornih ekvivalenata svemu tome, samo što je on okrenut sebi, samozaljubljen je, naročito ponosan na svoj provincijalni humor.

Završili ste glumu u Novom Sadu, u klasi legende našeg glumišta Radeta Markovića.Govorio vam je "da je mera - mašta". U ovom svetu trulom od gramzivosti, pohlepe, gde je jedini bog novac i moć, verujete li svom profesoru, i šta mislite šta bi vam danas rekao da je mera sveta, umetnosti, života?

- Jednom prilikom čuo sam od svoje drage koleginice Nade Blam, da je "istina uvek incident", i to je idiom koji je bolno tačan, neminovan i sporo promenljiv. Trudio sam se ovih 34 godine staža da plivam kroz razne vode, i uglavnom se davio, gubio vazduh, ali nisam nikad zapomagao i uspevao sam da isplivam na drugu obalu. Teško, mnogo teško, ali sam uspevao. Osećaj za meru dolazio mi je tokom godina, i privatno i poslovno, jer sam činio kamaru grešaka, svađao se, komentarisao, negodovao i shvatio da MORAM DA STANEM ako želim da postojim u ovom poslu. A i privatno. Od onog malog, razmaženog, lajavog, uspeo sam da osvojim i crni pojas u "džudou života". Ne kajem se. Mirno spavam, a mislim da sam "odslužio kaznu" i da je vreme da se strasti malo konzerviraju, barem te plamene, i da histrion bude šampion, ukoliko ima još da se igra. Rade je rekao "Ti si pajac, a on može SVE". Nisam tada shvatao njegovu poruku, ali došlo doba da se neke stvari ažuriraju.

Pre gotovo decenije rekli ste da je "gluma javna usamljenost". Za "ponavljače", objasnite nam tu neobičnu i filozofsku sintagmu?

- Pre upisa na Akademiju umetnosti nisam se amaterski bavio glumom. Ali, išao sam, dve-tri godine, bukvalno svako veče u pozorišta i gledao predstave, zapisivao šta gledam, i koga, a onda pisao impresije o tim predstavama iz ugla gledaoca, bez teatrološkog znanja i postulata glume. Kada me je Rade prvi put popeo na scenu, igrao sam Čehovljevu "Prosidbu" i čoveka od 150 kg koji dolazi da prosi devojku. I mnogo sam se lepo osećao. Tada sam shvatio da sam "usamljen i prozvan" i da je to javno - meni prijemčivo "za sve pare".