ČINIM SVE DA NE IZGUBIM SVETLO U OVOJ TAMI: Mirjana Bobić Mojsilović o današnjici i serijama koje se snimaju po njenim delima (FOTO)

Svojim kolumnama rušila je tabue, pisala o onome o čemu se nije smelo. Bila je i ostala svoja, sa stavom, često se ne uklapajući u mejnstrim intelektualaca iz "kruga dvojke". Nije mnogo marila za to, vozila je svojim putem. Imala je hrabrosti da ne pristaje na pritiske kada joj se nije pristajalo, da se otisne u slikarske i spisateljske dubine i neizvesnosti. Mirjana Bobić Mojsilović deo je supstance koja čini kosmopolitski, slobodoumni, pomalo mangupski, hrabri i otvoreni duh Beograda.

Novinarstvom je počela da se bavi 1979. godine, kada je postala saradnik "Omladinskih novina" i "Duge", magazina u kojem su pisala legendarna novinarska imena potpuno različitih političkih i životnih uverenja, što je danas potpuno nemoguće. Bila je urednik u časopisima "Intervju", "Duga", pisala za NIN, "Mladinu", "Danas", "Oslobođenje", "Nedelju", "Politiku", "TV reviju".

Na televiziji je radila gledane formate "Ovo vas nisam pitala" (TV B 92), "Pogodi ko dolazi na večeru" (Enter TV). Kolumnom "Srbija u ogledalu" bila je godinama prisutna u "TV novostima (od kojih je i objavila istoimenu knjigu), a potom u autorskim tekstovima "Srce pod pritiskom", godinama je radovala čitaoce "Večernjih novosti".

Jedna je od najtiražnijih srpskih spisateljica, a slikarstvo je, takođe, njen moćan umetnički zapis. Njeni rukopisi i knjige predlošci su novih serija koje ćemo gledati u narednoj godini.

* Kako je došlo do saradnje sa produkcijskom i rediteljskom ekipom serije "Tajna vinove loze"?

- Dejan Karaklajić me je pozvao da napišem priču o vinima, vinogradima i porodicama, i da to bude narativ po kome će se graditi serija od 36 epizoda. Bio je to obiman posao, kao da smišljate likove i radnju za tri romana. Pažljivo sam pratila njegove iskusne sugestije, jer je pisanje serije ogroman, zahtevan posao i na naki način poseban zanat. Dejan je moj tekst predao scenaristima, tako da su oni imali slobodu da od moje priče naprave scenario za seriju. Od nekih glumaca sam čula da će to biti fantastično, i mnogo mi je milo. Ima drame, melodrame i humora.

* Da li ste učestvovali u kastingu, makar za glavne glumce?

- Da, za Vojina Ćetkovića i Slobodu Mićalović. Za ostale, nisam, ali to producenti znaju najbolje.

* Serija govori o ljudima, njihovim kompleksnim odnosima, vinogradima i vinu... Kao "roditelj" priče, šta je vama bilo najvažnije da ispričate? Priču o čemu?

- O porodicama, o odnosima braće, roditelja i dece, o ljubavi, a uz to o strasti, novcu, borbi za opstanak. O strahu. O onome svemu što priču čini dobrom.

* Vino je simbol, metafora od prareligijskog doba do danas. Simbol radosti življenja, svetkovanja, blagoslova, teškog rada težaka koji osluškuje prirodu, sunce, zemlju koja rađa i daje slave vredne plodove? Šta je za vas vino?

- Dodatak lepoti života. Bela Hamvaš kaže - vino je kao čovek, vino je biće, postoji razgovorljivo vino, svadljivo vino, melanholično vino. Nekada je vino bilo piće Francuza, a u poslednjih tridesetak godina vino piju svi. I Srbija ima fantastičnih vina i vinarije, na neki način vinarija je postala i mesto otmenosti. Bogataši ulažu u vinarije i to je stvar otmenosti, obični ljudi gaje lozu da bi preživeli i uživali.

* Kako bi voleli da publika doživi seriju "Tajna vinove loze"?

- Ono što je piscu najvažnije jeste da publika poveruje u priču, da se poistoveti sa junacima, jer je to u suštini priča o svima nama, o našim odnosima, slabostima, strastima, padovima i uznesenjima. Nadam se da su scenaristi uspeli da zadrže osnovnu ideju priče, iako su sigurno mnogo toga i menjali i dodavali, jer jednostavno rad na seriji to zahteva.

* Da li svaka dobra priča mora da ima tajnu?

- Svaka dobra priča mora da ima ogroman očekivani deo, i mali nočekivani - i u tome je tajna. Gledalac serije mora da se veže za likove o kojima misli da sve zna, a da u svakoj epizodi bude bar malo iznenađen i da čezne da sutradan vidi nastavak. Pokretački motiv serije treba da bude ono neizgovoreno pitanje "šta će da bude". Ne sumnjam da su Dejan Karaklajić i scenaristi uspeli u tome.

* Pored pozorišnih dasaka, vaše priče došle su i na TV ekrane? Kakav je osećaj?

- Osećaj je divan, naravno. Pisac, međutim, uvek ima malo razloga da strepi kako će biti izvedena ekranizacija njegovog dela, pogotovo kada preda svoje delo i nema više nikakvu kontrolu nad njim. I potpuno je drugačije kada pišete jednu obimnu priču "po narudžbini", jer tada predajete takozvani sirovi materijal producentu, nego kada po vašim objavljenim romanima prave seriju, kao što je slučaj sa serijom "Azbuka našeg života", koju Jelena Bajić Jočić radi po mojim romanima "Azbuka mog života" i "Muška azbuka". Tu sam gotov scenario pročitala i mogu da kažem da su ga sjajno uradili, poštujući literarni predložak u potpunosti. Mislim da će skoro svi moji romani jednog dana biti ekranizovani.

* Kada bismo se vratili u prošlost, s kojom našom nacionalnom heroinom biste pronašli najviše sličnosti? Vi ste kao neki renesansni lik 21. veka u našoj svakodnevici - jedna od legendarnih novinarki i kolumnistkinja, među najtiražnijim srpskim spisateljicama, slikarka, a sada i autorka po čijim predlošcima se snimaju serije...

- Uopšte o sebi tako ne razmišljam, niti imam mozak da tako sveobuhvatno razmišljam niti o sebi, niti o svojoj ulozi u bilo čemu. Ja sam samo umetnik koji se bavi svojim poslom. Živim isključivo od svog rada, a osim toga sve što radim radim da samu sebe zabavim. Ako uz to zabavim još i neke druge dobre ljude, onda sam uspela. Činim sve da ne izgubim svetlance u ovoj tami. Na životu mora da se radi, ili kao što sam smislila novu krilaticu - Stvarnost nije dovoljna. I to vam je sve o meni.

* Još jedna serija koja se snima po vašim romanima, "Azbuka našeg života", donosi ogoljenu priču o veoma aktuelnim društvenim pojavama - o krizi porodice i međuljudskih odnosa, krizi srednjih godina, krizi našeg društva, krizi identiteta... Kriza do krize. Kriza svega. Kako biste vi mnogima koji su zbunjeni ovih meseci olakšali nedoumice o krizama koje ih muče?

- Pa kada i mi, kao i moji junaci, shvatimo gde smo grešili, gde smo žrtve ovog poremećenog sistema vrednosti, kad shvatimo zašto smo i pored tolikih predmeta kojima smo okruženi i dalje toliko usamljeni, vratićemo se sebi. I tada imamo šanse za srećan kraj, za bolji život, za novi ciklus sudbine.

* Šta očekujete od ove serije?

- Očekujem da je volimo, ali i da se zapitamo o sopstvenim životima, o nedostatku bliskosti, o tome kako lako odustajemo, o tome kako smo delimično i sami krivi za rasturanje porodica, da se zapitamo o vlastitim sebičnostima i praznini, i da se, na kraju, setimo da je najbesplodnija od svih ljubavi narcistička ljubav prema samom sebi, a to je ljubav koju nam najviše nameće potrošačka civilizacija.

* Nikada se niste libili da budete svoji, stojite čvrsto iza svojih stavova. Hrabri ste. Da li je cena velika, i da li je hrabrost stvar lične odluke?

- Mislim da je čovek najviše hrabar onda kad se najviše plaši. Ne znam da li sam danas hrabrija nego ranije, ali jednostavno živim kako moram. Kako mi nalaže neki unutrašnji naredbodavac. Jeste, možda je danas najveća hrabrost biti suštinski skroman. Ne biti u gomili, ne trčati za ponuđenim modelima, ne biti ni u jednom horu, hrabrost je biti mudar, i sopstvene uvide nikome ne natrljavati na nos. Nije mi bitno da budem bogata, moćna i u pravu da bih bila srećna. A osećaj sreće je jedino što me pokreće.