PET DECENIJA OD SMRTI DŽIMIJA HENDRIKSA: Legenda i pola veka posle smrti

 Levoruki gitarista bio je čuven po maestralnim improvizacijama na koncertima. Među prvima je koristio specijalne efekte kao što su distorzija, vah-vah pedale i pojačala sa povratkom zvuka. Svoj "fender stratokaster" svirao je iza leđa, iza vrata, pa čak i zubima.
- Ideja da to učinim došla mi je u Tenesiju - ispričaće kasnije Hendriks. - Tamo dole moraš da sviraš zubima ili ćeš biti upucan. Po čitavoj bini bili su razbacani polomljeni zubi.

Rođen je 27. novembra 1942. u Sijetlu kao Džejms Maršal Hendriks. Od malih nogu se zanimao za gitaru i prve akorde je naučio pre nego što je krenuo u školu. Nikada nije razmišljao o koledžu, pa se 1961. pridružio vojsci. Proveo je samo godinu dana sa padobrancima, jer je prilikom jednog skoka slomio zglob, pa je razrešen dužnosti. Tada je počeo da prati arenbi bendove. Išao je na turneju sa "Ajli bradersima", Litl Ričardom, Bi Bi Kingom, Vilsonom Piketom, Ajkom i Tinom Tarner... U Njujorku upoznaje Česa Čendlera, bas gitaristu "Enimalsa", koji ga nagovara da dođe u London.

Na Čendlerovu inicijativu osniva trio "Džimi Hendriks ikspirijens", premijerni koncert imali su u pariskoj "Olimpiji", a u jesen 1966. snimaju singl "Hej Džo", a potom i "Parpl hejz", možda i najpoznatiju Hendriksovu stvar. U tom periodu razvio je svoj blistavi stil.  U junu 1967. svirao je u noćnom klubu "Savil" u Londonu, a nastupu je prisustvovao i Pol Makartni.

- I danas mi prođu žmarci niz kičmu kad god se setim kada sam prvi put video Hendriksa kako svira - ispričaće Makartni. - Zavese su odletele unazad, a on je išao napred svirajući "Klub usamljenih srca narednika Pepera" od "Bitlsa". To mi je bilo jedno od najvećih priznanja u karijeri.

Džimi je svetsku slavu stekao 1967. na Monterejskom pop festivalu, a kulturna ikona je postao 1969. na festivalu "Vudstok", gde je bio glavna atrakcija. Poslednji nastup održao je 6. septembra 1970. na festivalu, na ostrvu Fehmarn u Nemačkoj. Nepune dve sedmice kasnije, 18. septembra, pronađen je mrtav u hotelu "Samarkand" u Londonu. Po jednoj verziji, predozirao se tabletama za spavanje, a po drugoj, ugušio se od povraćanja u snu. Sahranjen je na groblju u Rentonu (predgrađe Sijetla), gde počiva i njegova majka.
Poslednje reči koje je napisao noć pre smrti glase:

"Priča o životu je brža od namigivanja. Priča o ljubavi je zdravo i zbogom, dok se ponovo ne sretnemo". Hendriksov uspon ka slavi trajao je samo četiri kratke godine, ali tokom tog perioda uspeo je da zauvek promeni način sviranja električne gitare. U Rokenrol kuću slavnih primljen je 2005, a na holivudskom Bulevaru slavnih je 1994. postavljena njegova zvezda. Časopis "Roling ston" ga je 2003. rangirao na prvo mesto liste "Sto najvećih gitarista svih vremena".

Bio je buntovnik bez razloga u svakom pogledu, ne samo kada je reč o pisanju pesama, već i stilu sviranja gitare - uprkos tome što je bio levoruk, koristio je gitare za dešnjake, koje je jednostavno okretao i rekonstruisao u suprotnom smeru. Izvodio je bluz solaže i gitarske rifove sa takvom strašću kakva nikad ranije nije viđena. Telo mu je bilo sjedinjeno sa muzikom - njihao bi kukovima, padao na kolena, ležao na leđima i svirao zatvorenih očiju. Ponekad bi preterao, nabijajući svoju gitaru u pojačalo ili bi je jednostavno - zapalio. Njegov bezgranični pogon, tehnička sposobnost i kreativna primena efekata, zauvek su promenili zvuk rokenrola.