OSKAROVKA MARŠA GEJ HARDEN: Žena je stvorena da muškarca baci na kolena

Nagrađena Oskarom za sporednu ulogu jedne baš takve u filmu "Polok" (2000) i nominovana za još jednog "zlatnog dečka" Američke filmske akademije, ovog puta u filmu "Mistična reka" (2003), Marša je do danas ostala dosledna stavu da projekte bira radi uloga, a ne zbog slave.

Zahvaljujući tome, od 9. avgusta nedeljom u 22.00 na kanalu Nacionalna georafija gledamo je u novoj osmodelnoj istorijskoj sagi "Okoreli". Priča zasnovana na romanu Pulicerom nagrađene spisateljice Eni Pru, vodi nas u daleki 17. vek, u divljine tek otkrivene Severne Amerike. U ekskluzivnom intervjuu za "TV novosti", Marša otkriva kako se njena junakinja Matilde Žefar izborila za svoje mesto u negostoljubivom svetu kojim vladaju muškarci.

- Ono što je najzanimljivije u vezi sa mojim likom jeste da ona uopšte ne postoji u knjizi Eni Pru. Kada sam prvi put dobila ponudu od Elvuda Rida, koji je autor ovog projekta, nisam ništa znala o tome što ćemo videti u seriji. Nikad se nisam interesovala za taj vremenski period, nisam posebno bila upućena u društvena dešavanja, kulturu i običaje tog doba. Samo sam znala za roman Eni Pru, i ništa više. Pročitala sam scenario i opis mog lika i upitala Rida: "Matilde uopšte nema u prvih stotinu strana romana, zar ne"? On mi je na to odgovorio da sam u pravu, i da taj lik piše isključivo za mene. Opisao ju je kao snažnu ženu stvorenu da muškarca baci na kolena jednim pogledom - kaže nam na početku razgovora Marša, dodajući da je ubrzo shvatila da je u takvom svetu za ženu jedini način da ne bude robinja bio da postane muškarac.

* Da li je osam epizoda serije uspelo da obuhvati celu radnju knjige?

- "Okoreli" su fokusirani na prvih stotinu strana romana i to je ono što ćemo videti za sada. Bilo je razgovora o drugoj sezoni, jer smo po završetku snimanja mi glumci, pre svih, poželeli da vidimo još. Ne znamo koji su trenutni planovi, ali svi smo se složili da bismo voleli da se družimo sa našim likovima još koju godinu. Videćete, u početku se priča odvija polako, ali sa svakom novom epizodom dobija na zamahu, tako da i ne primetite kada je kraj.

* Budući da ste snimali u kanadskoj provinciji Kvebek, baš tamo gde je priča i smeštena, imali ste priliku da bar delimično iskusite život ljudi u toj divljini. Kakve utiske nosite?

- Moram priznati da se situacija tokom tih nekoliko vekova ozbiljno promenila (smeh). U današnjem Kvebeku, gradu koji je potekao iz naseobine u kojoj je smeštena naša serija, najopasnija stvar koja vas može zateći jeste ogroman izbor predivnih restorana u kojima se možete onesvestiti od hrane i pića. Tako da nam je u tom pogledu najveći izazov bio kako da uđemo u silne korsete i kostime, nakon gurmanluka u tim restoranima. Čak i dok snimate samo razmišljate o tome gde ćete kasnije nešto pojesti ili popiti. Šalu na stranu, Kvebek je zaista predivan grad. Duh istorije se može osetiti na svakom koraku. Ipak, ono što me je najviše oduševilo jeste to koliko se ozbiljno radilo na ovom projektu. Za potrebe serije je usred šume, na lokaciji koja je udaljena gotovo sat vožnje od Kvebeka, izgrađeno selo koje vidite u "Okorelima". Dakle, nije reč o studiju ili o već postojećem setu. Svaki detalj je stvaran iz temelja. Baš kao i naši kostimi, maske, eksponati. Oko nas su bile prave životinje, a u baštama je samo za tu potrebu zasađeno pravo voće i povrće. Ako je bilo potrebno da glumite kako berete patlidžan ili da hvatate kokošku ili svinju, baš kao u 17. veku, scenografi su sve obezbedili. Bilo je to pravo putovanje kroz vreme.

* Koje nove izazove u glumačkom smislu vam je donela ova uloga?

- Budući da sam majka i domaćica, i da već dugo balansiram između glume i toga da skuvam ručak na vreme i pošaljem decu u krevet, nisam imala izazove u fizičkom smislu. Mnogo zanimljivije je bilo da se priviknem na perike i odeću tog vremena. Ipak, pravo otkriće za mene je bio taj istorijski momenat. Kada razmišljate o Novoj Francuskoj u to vreme, instinktivno pomislite na gomilu ljudi u divljini koji se međusobno razumeju. To je tako samo u seriji. Oni su tu, zapravo, bili skupljeni i poslati iz svih delova Evrope. Moja Matilde je sa severa Francuske. Drugi su sa juga, neki iz Engleske, Italije, čak i iz Japana. Za te ljude jezik je bio velika barijera. A morali su da se bore zajedno, jer su kao skupina, koliko god bili različiti, bili Evropljani u zemlji koja je u stvari pripadala Indijancima. Toliki sudar kultura na tako malom mestu za mene je bio velika inspiracija.