SLIKA TRAGIČNE EPOHE: TV kritika serije "Bela garda"

Nekada najambiciozniji projekat ruske televizije, sa vrhunskim glumcima i solidnim rediteljem, svakako duguje deo svog uspeha istoimenom, već klasičnom delu ruske moderne literature, kao i komadu pisanom specijalno za MHAT 1926, koji je Staljin, navodno, gledao petnaest puta. U jednom periodu, posle bezbrojnih zabrana knjiga i komada i svakakvih šikaniranja i poniženja, Bulgakov je postao neka vrsta Staljinovog miljenika (nazivao ga je "moj pisac" i jednom, kada se književnik u Kremlju pojavio bos, "izuo" ceo svoj Politbiro da bi mu pronašao odgovarajuće čizme), što nije uticalo na žestoku, alegorijsku osudu staljinizma u romanu "Majstor i Margarita", poslednjem i nezavršenom delu ovog autora. Bulgakov... i nikad kraja!

Nema sumnje da je, uz Pasternaka, Pilnjaka i Mandeljštama to bio najveći pisac jedne tmurne i nesrećne epohe, koja se i danas pogrešno naziva sovjetskom (može li se epoha Klausa Mana i Bertolta Brehta nazivati "nacističkom"?), jedan svetski format i um, među najboljim izdancima klasične ruske literature.

Serija "Bela garda" je delo koje je Bulgakov smatrao omiljenim, možda u zbog toga što ga je sam, kao mlad lekar, preživeo u Kijevu 1918. godine, u mutnim i krvavim danima propasti carske (i uopšte, stare i pravoslavne) Rusije, prvo pod revolucijom Kerenskog, zatim pod sramotnom nemačkom okupacijom, posle u ludačkom košmaru nezavisne države Ukrajine, u ustanku carskih oficira i dolasku boljševika, kada su se sve ranije vojske međusobno već istrebile.

Kao rođeni Kijevljanin, građanin drevne ruske prestonice, koji je ovde proveo svoju mladost, Bulgakov u liku doktora Turbina prati poslednje dane jedne građanske porodice (roman i drama prvo su se zvali "Dani Turbinih"), koja dogoreva sa svojom drevnom Rusijom. Tamo gde se nekada rodila "Kijevskaja Rus" sada haraju Antihrist, dušmani i izdajnici. "Bela garda" je labudova pesma carske i pravoslavne vertikale na kojoj je vekovima počivala ruska baština, njena budućnost je mračna, ispunjena mračnim vizijama, od kojih se neke tek danas ostvaruju. Bulgakov se nije libio da i samom Staljinu i novim sovjetskim pokolenjima dobaci: "U Rusiji je moguće samo jedno: vera pravoslavna i vlast samodržavna."

Kako više nije bilo ni jednog ni drugog, Turbini su nestali zajedno sa svojim piscem, kada ga se Staljin zasitio i pustio niz vodu. Od njega je Bulgakov na kraju tražio samo jedno: "da mi naloži da hitno napustim SSSR u pratnji svoje žene". Nikada nije dobio odgovor.

U teksturi "Bele garde" već je postojalo nešto filmsko i televizijsko: brze i neočekivane promene, preobražaji, razuđenost radnje, fragmentarna dramaturgija, mešanje prošlog i sadašnjeg, stvarnosti i snova... Najveća vrednost je, međutim, što su do nas doprle i te kako aktuelne poruke onog smutnog vremena, koje još važe za naše prostore, kao na primer monolog Turbina o ukrajinskom diktatoru: "Petljura je nitkov! Prvo bi njega obesio za to što je organizovao ovako finu državu! Ko je zabranio formiranje ruske armije? Hetman. Ko je terorisao rusko stanovništvo tim gnusnim jezikom, koji u stvarnosti uopšte ne postoji i koji ni on sam ne zna? Hetman!"; i slično.

Sve to je reditelj Snješkin vešto koristio u sklapanju strukture serije i sve je na kraju ispalo sasvim uverljivo. Ko nije čitao "Belu gardu" ili je gledao u pozorištu steći će verodostojnu sliku o atmosferi, sazvučjima i likovima jedne tragične epohe. Iako ga nije u svemu sledio, reditelj nije izneverio velikog pisca.