DRAMATURG SANJA SAVIĆ: Naše podele vuku koren iz predratnog doba

U dela je utkala ambijent Sarajeva, u kom je rođena 1988, i slikovitost Bosne kao zemlje kontrasta. Potpisuje scenario i režiju dugometražnog igranog filma "Naši očevi, majke i njihova djeca", koji je premijerno prikazan na Festu pre tri godine, kao i dugometražnog animiranog filma "Priča o Miki mravu", kojim završava doktorske umetničke studije na FDU. Televizijski debi imaće serijskom adaptacijom "Vremena zla", trilogije romana Dobrice Ćosića "Grešnik", "Otpadnik" i "Vernik", čiji je idejni tvorac i izvršni producent Goran Šušljik, a reditelj Ivan Živković, koji je režirao seriju "Koreni", po istoimenoj Ćosićevoj knjizi. Snimanje ove serije, od koje se, posle uspeha "Korena", sa razlogom mnogo očekuje, trebalo bi da počne u avgustu. Scenario "Korena" napisao je Đorđe Milosavljević, a malo je žena koje su se uhvatile u koštac sa ovako "žestokim" i obimnim temama.

- Dobro je što je "Vreme zla" dopalo ženskih šaka jer verujem da je ženska priča, tačnije priča Milene Katić, stub oko koga se vrte muške sudbine. Da je profesor Milosavljević radio scenario, sigurno bi adaptacija bila bolja nego moja - skromno kaže u intervjuu za "TV novosti" Sanja Savić Milosavljević. - To "žensko" čitanje daće svežinu jer bi muškarac obratio pažnju na neke druge segmente priče. Prednost je da se fokus pomeri ka ženskim likovima, ne samo ka njihovom senzibilitetu, jer je "Vreme zla", pogotovo delovi "Grešnik" i "Otpadnik", puno istorije i ideologije. Daleko od toga da sam pravila čistu melodramu od Ćosićevog teksta, ali koristila sam neke njene elemente za približavanje emotivnog sloja junaka publici. Životnost je povezana sa likom Milene Katić, koja pravi ravnotežu, ujedno i kontrast, okrutnim muškim likovima i životima. Videćemo kako će televizijska publika, koja je većinom ženska, prihvatiti seriju.

Foto Privatna arhiva /Promo

Koliko je bilo izazovno obimnu trilogiju sažeti u 15 epizoda?
- Bilo je prilično zahtevno zato što je roman "Vreme zla" ispresecan različitim ideološkim dešavanjima i unutrašnjim previranjima junaka. Pre svega je bila ideja Gorana Šušljika da se dramatizacija zasniva na poslednjem delu trilogije "Vernik", a da segmenti, koji su važni za završnicu radnje, budu ispričani u "flešbekovima". Bio je poseban zahvat rasporediti materijal iz "Grešnika" i "Otpadnika", odrediti značajne scene koje se mogu upotrebiti u finalnoj dramatizaciji za TV seriju i, naravno, dvoknjižje "Vernika" ravnomerno pretočiti u 15 epizoda.

Kako ste vi doživeli prelamanje sudbine jednog naroda kroz unutrašnja previranja Ćosićevih junaka?
- Prvi put sam "Vreme zla" čitala kao klinka i, iskreno, malo toga sam razumela. Prolazeći ponovo kroz delo, shvatila sam da se u periodu uoči Drugog svetskog rata zapravo ogleda dosta situacija u kojima smo danas. Čini mi se, baš na osnovu ovog dela, da mnoge sadašnje nejasnoće potiču iz previranja koja su se tada dešavala. Naše različite podele vuku koren iz tog perioda.

Koliko je još potrebno da ponavljamo lekcije iz istorije kako bismo shvatili ono što je Ćosić zapisao osamdesetih?
- Kao i za sve ostalo, što smo više otvoreni da se približimo različitim shvatanjima, i kada nam se sviđaju i kada nam se ne sviđaju, biće nam lakše da se i sa sadašnjošću nosimo. Bez odnosa prema istoriji, teško da možemo i sadašnjost da smestimo na pravo mesto.

Reditelj Ivan Živković istakao je da je "Vreme zla" filmično, ali da mu je od toga važnija potraga za umetničkom istinom. Šta je, zapravo, umetnička istina ovog Ćosićevog dela?
- I u političkom i u umetničkom smislu "Vreme zla" je veoma pipavo. Prvi put je objavljeno u praskozorje rata kada je još uvek bila prisutna politička cenzura. Ćosić je u tom delu rekao neke istine za koje se pitam da li je bilo mogućnosti da ih iskaže ranije. Sa druge strane, on je, ambivalentno spram istorije, probao da predstavi stvari onakve kakve jesu. Ćosić je iskreno i beskompromisno ogoljavao šta se dešavalo u tom delu naše istorije. Time se njegovo delo približava savremenom svetu, jer istina je istina, kada god da se ispriča.

I naslovima tri romana Ćosić je kroz   metaforu predstavio šta se dešavalo nekim članovima Komunističke partije?

- Dovoljno je zaviriti u "Vreme zla" da bi se shvatila sva uzaludnost jednoumlja. Dobro bi bilo da tu knjigu pročitaju i oni koji neće da čitaju Ćosića zato što im se ne dopada nešto od njegove politike. Baš zato što "Vreme zla" nudi dijalektički pogled na određene situacije, što se kroz likove precizno vidi kako se pojedina ideja razvija i kako pada, a i kako čovek u različitim okolnostima može opstati i to poreći. Takođe, Ćosić se trudio da sve suprotstavljene strane, kojih je bilo mnogo u periodu pred Drugi svetski rat, prikaže bez ulepšavanja i poružnjavanja. Baš to likove čini dramski potentnim, jer niko nije predstavljen propagadno, i to je, uz sve ostale umetničke karakteristike, prava vrednost ovog dela.

Ćosićevo političko angažovanje nekima je razlog i za osporavanje veličine njegovog književnog dela?
- Određena je vrsta, da tako kažem, malodušnosti i uskogrudosti da se baš apriori odbaci celokupno Ćosićevo stvaralaštvo i da mu se ne da šansa zato što je imao izvesna politička opredeljenja u određenom trenutku. Bez obzira na to kako neko shvata njegov politički rad, smatram da se Ćosiću književni rad ne može osporiti. Ne zanemarujem ideološko iščitavanje, ali mislim da je, ipak, pretežnija umetnička veličina koju je Ćosić uspeo da postigne, bez obzira na svu ideologiju kojoj se približavao, ali od koje se i udaljavao. Uostalom, kao i mnogo drugih svetskih pisaca.

Foto Privatna arhiva /Promo

Posle serije "Koreni" bilo je veće interesovanje za Ćosića kao autora, a opet zanemaren je u planu za lektiru srednjih škola. Kao da su osporavanja njegov usud?
- Možda je Ćosić to svesno znao i osećao, a što je i sudbina velikih pisaca. Ne postoji ta književna ili istorijska veličina čija vrednost ne može da se, na ovaj ili onaj način, ospori. Pitanje je ličnog izbora da li neko smatra da je Ćosićeva ideologija, ili nešto drugo što im se ne dopada, presudno u odnosu na njegovo književno delo. S nekim njegovim ideološko-političkim stavovima se slažem, sa nekima ne, ali zbog toga ne dovodim u pitanje vrednost njegovog književnog opusa.

Šta vas je fasciniralo u Ćosićevom delu, njegovim likovima, umetničkom pristupu?
- Pre svega, likovi i radnja "Vernika" u kojima je i Šušljik prepoznao izuzetan dramski potencijal za televiziju. Narativ je kompleksan, isprepletan i interesantan, a junaci su zanimljivi, životni i imaju mnogo i topline i hladnoće. Ogroman dramski potencijal leži u preplitanju sudbina, odlukama koje likovi donose, kao u odnosu njihovih života sa pojedinim istorijskim situacijama. Tragičnost tih likova je aristotelovska jer šta god da su uradili došli bi do iste sudbine. Stradanje je sudbina čoveka. Petar Bajević je postupio na jedan, Bogdan Dragović na drugi način, a obojica su tragično završila. Oni su morali proći tim putem jer je svaki od njih postupao u skladu sa svojim karakterom. "Vreme zla" ima tu antičku, arhetipsku potku u sebi. U žanrovskom slmislu ono ide od građanske drame, kao kod Ibzena ili Tolstoja, do šekspirovske istorijske drame u scenama sa knezom Pavlom. Veoma je teško tako razgranatu priču smestiti u jedan žanr.

Kako ste oslikali likove, poput kneza Pavla ili samog Dobrice Ćosića, koji su stvarne istorijske ličnosti?
- Koristila sam prateću literaturu, ali Ćosić je veoma detaljno istražio, zapravo poznavao, taj istorijski period i dobro ga izgradio. Zato nije bilo mnogo prostora, a ni potrebe, da nešto iz istorije nadograđujem. Kako bih bolje razumela pozadinu glavnih junaka, Petra Bajevića i Bogdana Dragovića, čitala sam o životima Živojina Pavlovića, Pavla Bastajića i Mustafe Golubića (o njima piše Boris Rašeta u knjizi "Staljinove ubice"), koji su poslužili kao inspiracija. Fiktivni likovi iz "Vremena zla", Bogdan i Petar, kombinacija su istorijskih i nema opasnosti da zaliče na njih, iako podsećaju, jer je njihova tragika autentična književna tvorevina.

Da li ste zamišljali određene glumce kao tumače likova iz "Vremena zla"?
- Za neke likove sam znala, a za neke se nije znalo ko će ih igrati. Toliko sam se saživela sa junacima "Vremena zla" da sam ih zamišljala bez obzira na glumce koji će im pozajmiti lik. Kasnije, kada sam saznala ko je opcija za kasting, bila sam zadovoljna tim izborima.

MILENA, BOGDAN I PETAR
KAKO poetika žene boji umetnički pristup nosećim muškim likovima "Vremena zla"?
- Muški likovi u dramskom smislu jesu "noseći" - njihovi motivi pokreću radnju. Ipak, na nekom širem planu, ženski princip, otelotvoren u Mileninom liku, nameće se kao osovina, ideja oko koje se sve vrti, ali i lakmus papir preko kojeg se uviđa besmislica ideoloških podela i zaslepljenosti likova koji su toj ideologiji odani. Glavne muške likove, osim privrženosti ka Mileni, vezuje i ideologija, oni deluju kao da su dve strane istog principa surove odanosti: Petar Bajević svoju vernost dokazuje prihvatajući ono što partija od njega traži, dok Bogdan Dragović to odbija. I jednog i drugog lomi istorija i, kako se čini, bez obzira na njihov izbor, ona ih i slama. Tu su zanimljivi i likovi Ivana i Vukašina Katića, Bore Puba, kao i Vladimira Dragovića i Miška Puba kroz koje se na različite načine prelamaju ključne ideje i principi tog vremena.