REDITELJ MIROSLAV LEKIĆ: U tajne Srbije niko do kraja ne može prodreti

Posle uspeha sa filmovima koje je rediteljski potpisao, umetnički put ga vodi ka serijama: "Gore dole", "Otvorena vrata", "Pozorište u kući", "Ulica lipa", "Sva ta ravnica", "Jagodići", "Žigosani u reketu"... Kao reditelj nije se plašio da ulazi u nove žanrovske izazove, da priče vodi kroz epohe, stripovsku estetiku, kao u "Švindlerima", poetiku "Sve te ravnice", tamu, mrak i mistiku "Lavirinta" i "Senki nad Balkanom" i popularne krimi-drame "Ubice mog oca" i "Državni službenik". Njegovi saradnici kažu da kao najhrabriji slikar stvara magiju, i od sebe, umetnosti i saradnika traži najbolje.
Pred vama je novi poduhvat, "Beležnica profesora Miškovića", po romanu Ratka Dmitrovića, koji svrstavate u "supernatural žanr", a koji kod nas nikada nije obrađivan, ni na televiziji ni na filmu?

- Svaki put kada ulazite u nešto novo, postoji splet stvari koji vas "ubedi" da je to potrebno raditi. Suočavanje sa nečim novim je izazov u kome, na nekin način, preispitujete i sebe i ono što ste do sada uradili. Svako novo snimanje je avantura koja donosi dodatnu dozu privlačnosti. Prva stvar koja vas uvodi u ceo ovaj proces je tekst. Kada sam pročitao scenario bilo mi je jasno da ću se upustiti u avanturu nedovoljno istraženog terena.

Foto Promo

Svedoci smo velikog broja serija koje se snimaju u poslednje vreme. Ono što ih karakteriše je fuzija žanrova. Da li će se i u ovoj vrsti literature preplitati različiti žanrovi?
- Još u prvom čitanju nedovršenog scenarija žanr je bio jasan. Inače, nemam svoj omiljeni žanr, naprosto kad je nešto dobro - onda je dobro. Što se tiče žanrovskog preplitanja, to je naprosto nužnost. Teško je biti stoprocentno žanrovski čist, tako da će i u ovom serijalu biti podžanrova u odnosu na glavni, što je pre svega melodrama.

Imate li utisak da će gledaoci biti iznenađeni, i da li će videti jednu Srbiju koju ne poznaju, posebno njenu mistiku, legende, mitove, verovanje u neobične pojave, predanja?
- Što se tiče Srbije koju šira publika ne poznaje tako dobro, zaista će biti nekoliko manje poznatih lokacija koje izgledaju izuzetno. Za ovo drugo, pre svega u smislu mentaliteta, Srbija je takva da u njene tajne niko nikada do kraja ne može prodreti. A mitovi i legende inače su bliski našem mentalitetu i stalno prisutni, mada tema serije nisu naša tradicionalna predanja. Reč je o nekim novim urbanim mitovima, prisutnim ne samo kod nas nego u celom svetu. Važno je istaći da "Beležnica" nije serija koja se mogla desiti bilo gde. Ovako kako je napisana, i u romanu i u scenariju, moglo je biti samo u Srbiji. Serija je veoma lokalna, ali sadržajno veoma otvorena i jasna za razumevanje, čini mi se bilo gde u svetu.

Foto IMBD

Smatrate li da je prelazak sa filmske na TV produkciju udobniji, izazovniji i kreativniji? Svi govore o prednostima ovog trenda i kod nas i u svetu.
- Definitivno neke stvari su se promenile. Ekskluzivitet filma koji je ranije postojao sada prestaje da važi. Nekada je film tretiran kao mnogo ozbiljnija umetnička forma, dok je televizijski serijal bio namenjen širokoj zabavi. Serijski program je bio i vizuelno dugo hendikepiran zbog tehničkih uslova pod kojima je emitovan. Poznati glumci su na zalasku filmskih karijera prelazili da rade na televiziji. Sve se to s vremenom lagano menjalo i serijski program u celom svetu postaje u svakom pogledu ravnopravan sa filmskim. Serijal je sada i umetnički i tehnološki ravnopravan sa filmom, i tek dolaze neke nove generacije koje o tome i neće razmišljati na način koji je još do pre nekoliko godina bio neka vrsta aksioma.

Foto Promo

S GLAVOM U PESKU NEMA BUDUĆNOSTI

KADA uzmemo samo prve reči naslova serija, "UBICE mog oca", "SENKE nad Balkanom", "ŽIGOSANI (u reketu), zatim "Državni službenik" i "Švindleri"...sve ih povezuju laž, licimerje, lopovluk, kriminal, nasilje, mito, zlo... a svi toliko čeznemo za "Otvorenim vratima", gde bi nam lucidan humor vratio osmeh na lice. Mislite li da nam je možda malo i muka od surovog odraza u ogledalu?
- U jednoj seriji jedan od junaka kaže da naša budućnost zavisi od prošlosti. Sadašnjost je trenutak gde na iskustvima prošlosti oblikujemo budućnost. Možda nam je već i muka od surovog odraza koji gledamo u ogledalu, ali to smo mi. Da bismo se jednog dana zaista od srca i sa radošću smejali gledajući taj odraz, moramo ga danas menjati. Živeći sa glavom u pesku, ili zaključani u nekom svetu sopstvenih iluzija, teško da možemo izgraditi bilo kakvu budućnost, ne samo za sebe nego i generacije koje dolaze. Naravno da ne mislim da ponekad, makar na filmu, ne možemo živeti i u svetu u kakvom bismo hteli da budemo. Problem je samo kada nam iluzije postanu stvarnost.