PREMINUO PEVAČ RADE PETROVIĆ: Ostaće upamćen po legendarnim hitovima (VIDEO)

Radivoje Rade Petrović, rođen je 26. septembra 1941. godine u Beogradu.

Išao je u osnovnu školu „Veljko Dugošević” kod Liona.

U mladosti je trenirao fudbal, ali krajem šezdesetih godina se odlučio za pevanje. Njegov prvi veliki hit je bila pesma „Kud se žuriš, hej, živote”.

U karijeri je sarađivao sa poznatim muzičarom Ilijom Spasojevićem. Neke od ostalih njegovih najpoznatijih pesama su Pastirica, Šumadijo, ko bi tebe ostavio, Moja familija, Lepa ženo, moj životni druže itd.

Folk pevač Rade Petrović imao je jako težak život

Rade Petrović otkrio je jednom prilikom kako je prošao kroz sve životne nedaće.

- Moje detinjstvo je bilo loše. Roditelji su mi se razveli kada sam imao deset godina. Pošto sam oca mnogo više voleo nego majku, oni kad god su se razilazili, ja sam ostajao sa mojim ćaletom Dobrivojem. Sa njim sam i na kraju ostao, a brat i sestra su otišli sa majkom. Za mene je to bilo strašno. To sam sve doživljavao onako tragično. Sedim ispred kuće na Zvezdari i gledam u polje kukuruza koje su imali moji kumovi i tako čekam kada će brat i sestra da mi prođu. Bili smo mi u kontaktu, ali su mi mnogo nedostajali - rekao je pevač koji je priznao da ga je maćeha tukla.

- Imao sam i maćehu Nadeždu, Nada su je zvali. Moj otac je nju našao preko nekih poznanstava. Ona sa mnom nije imala dobar odnos, ja sa njom jesam. Iz početka je ona glumila nešto, ali nije to to. Ona je znala da mi udari šamar, jednom, drugi, treći put... Ponavljalo se to. Možda sam ja to i zaslužio, ne znam, ali drugačije boli kada maćeha udari šamar nego majka, znaš... Već sam počeo da radim, celu platu sam im ostavljao u kuću, a ono privatno što zaradim uzimao sam za sebe. U tom periodu imala je još jedan peh. Udarila mi šamar i, kad je došao otac, ja sam mu rekao: „Ćale, slušaj, ako mi Nada još jednom udari šamar, prebiću je!“ Moj otac, onako miran, lepo joj rekao, upozorio je da me ne dira i da, ako ima nešto, kaže njemu. Ona je tada prekinula, a ubrzo su njih dvoje dobili još jedno dete. On se zvao Ljupče, umro je skoro, dok je bila korona. Bio je problematičan dečko kog ja nisam video 30 godina. Otkad je otac umro, nismo imali neki kontakt. Sada kada je on umro, zvali su me tamo njegovi iz Kragujevca da pošaljem neke pare, ali sam im ja rekao da me to ne zanima i da ja tog čoveka ne poznajem. Ljupče kada se rodio, ja sam imao oko 15 godina. Moj otac nikada nije dozvolio da se osećam nevoljeno i zapostavljeno. Imao sam tu privilegiju da budem ljubimac u porodici, verovatno zato što sam znao i da igram i da pevam i još svašta nešto - rekao je pevač koji dok nije osnovao svoju porodicu, nikada nije slavio rođendane.

Bolest sina

- Supruga Olga je imala bubrežni nefritis. Otkrili su joj ga kada je rodila mlađeg sina Zorana. To je krenulo malo, pa je posle bilo sve lošije i na kraju nikako. Mesec dana pre nego što je umrla Olga, razboli nam se Zoran. Bio sam kod Radeta, probao neke pesme, kad me je zvala Olga i rekla da dođem brzo jer Zoranu nije dobro. Sreća, to je bilo blizu, ja odem, a on sedi za stolom, uzima hranu. Sedi, stavlja hranu u usta, pa pljune, imao je taj neki čudan pogled. Nešto pre toga pevao sam bolesnicima u „Lazi Lazareviću“ i odmah uzmem i okrenem ljude tamo u bolnici. Dobio sam jednu sestru koja mi je rekla da ga odmah dovedem, bez obzira na to što je nedelja i maltene nema nikoga. Odvedem ga ja tamo, pitali su me da li uzima drogu, znao sam da ne uzima. Onda su ga uveli samog unutra. Izlazi doktor i kaže da mora da ostane u bolnici. Tamo je bio tri dana i onda su ga prebacili u Padinsku skelu. Ustanovili su mu šizofreniju. Za Dragana, Olgu i mene ti dani su bili strašni. Olga je samo plakala što se to desilo njemu koji je tek počeo život i ništa od života neće imati... Tako je i bilo, niti je sposoban za rad, niti za porodicu, ni za šta... Preko „Jugoleka“ završio sam da Olga dobija materijal za dijalizu i dijalizirala se sama u kući. Jednom mesečno su nam sve donosili. Kada je Zoran bio u bolnici, to je bila ‘87. godina, strašno jaka zima. Išao sam da obilazim Zorana svaki dan od podneva do pet po podne. Zoran, koji je igrao fudbal s reprezentativcima, oslabio je toliko da mu je koža visila. Olga mu je svaki dan spremala supu u termosu i hranu, odlazio sam i hranio ga, jer drugačije nije hteo da jede. Šetao sam sa njim po onim dugim, uskim hodnicima od po sto metra. Davao sam poklone, podmićivao sam ih tamo. Bio je u posebnoj sobi, gde su sestre imale staklo i stalno je bio pod njihovim nadzorom.

Smrt supruge

- Sedam dana nakon što je sin Dragan došao iz vojske čekao ga je posao u školi. U to vreme nisam ja mnogo ni pevao, nisam uopšte mogao. Olga ili ja odemo, uvek odemo i kupimo one sokiće za bebu i nosimo mu to sa hranom. I taj dan sam hteo da ustanem i da odem po te sokove, a meni Olga kaže: „Lezi, odmaraj se, ja ću sada da se dijaliziram, a neka Dragan ode do posluge.“ Dala mu je pare i on je otišao, kada se vratio, majka mu je bila mrtva. Na rukama mi je umrla. Kada je rekla: „Jao Rade, jao“, ja sam je prihvatio i već je bilo gotovo. Kasnije su mi rekli da je ona pomerila braunilu i da joj je sva tečnost iscurila ispod kože. Još tada su rekli da moraju da je operišu i da će biti „čvrsto“. Jedva su je probudili posle te operacije. Tada mi je rekla, kada smo izlazli iz bolnice: „Svih osam sa kojima sam ležala je umrlo, red je i na mene. Samo mi je teško, ne znam kako ću bez vas...“ Bio je problem reći Zoranu, on se oporavljao, prebacili su ga u stacionar. Doktor nije bio za to da mu se odmah kaže, rekli su mu da sam u Sarajevu na tezgi dok sam organizovao Olgi sahranu. Cela estrada je bila na sahrani moje Olge, i čim smo je sahranili, šurak i ja se presvučemo i pravac po Zorana. Predosećao je da nešto nije kako treba, a ja sam mu rekao da joj nije dobro i da doktori kažu da će majka možda da mu umre. Nakon nekoliko dana njegov lekar nam je rekao da moramo da mu kažemo. Njemu su lekari saopštili i on je počeo da jauče. Tada sam ga izveo iz bolnice. Rekao sam šta god da bude, ja mog Zorana više ne vraćam tamo. Kada sam ga izveo iz bolnice, imao je 41 temperaturu. Dve noći i dva dana sam sedeo u fotelji pored njega i palio televizor da slučajno ne zaspim. Tog drugog jutra on je trebalo kao i uvek da u pet sati popije lek, ja zaspim. Odjedanput čujem Olgin glas: „Rade, pet sati je, treba Zoki lek da popije.“ Ja se trgnem i vidim na satu stvarno pet... Posle neko kaže da ne postoji to nešto, ja verujem da postoji.

Smrt sina

- Stariji sin Dragan umro je pre tri i po godine. On je bio profesor gitare u muzičkoj školi. Odjedanput, za osam dana je otišao. Aneurizma na mozgu, pukao mu je krvni sud... U životu me najviše održava taj moj sin što je ostao živ, a najviše me brine to što on nije sposoban ni za šta. On ništa na ovom svetu nije zgrešio, jedna divna osoba, miran momak. Od svih ovih lekova sada je i tremor dobio - rekao je pevač.