SVE MARININO NEDOSTAJE, ALI MORAM DALJE, ODABRAO SAM ŽIVOT: Ispovest Fute Radulovića - Otkrio šta se sve dešavalo u njihovom domu

Prihvatio je svoju sudbinu i odlučio se za život.

Rad na biografskom filmu "Nedelja" koji je opisao život dorćolske legende samo ga je podsetio na to kakav je majstor muzike i koliko je njegova stvaralačka pauza bila hendikep za našu muzičku scenu

Nakon petnaest godina pauze, niza životnih tragedija, po prvi put Aleksandar Futa Radulović progovorio je o životu pre i posle Marine, o tome šta ga je nateralo da ponovo uzme gitaru u ruke, dokle je došao rad na novom albumu Cece Ražnatović ali i njegovom novom projetžktu "Tribute to Džej bend" na koji je jako ponosan.

- Znam da sam ja zadnjih godina bio preokupiran nekim drugim stvarima. Eto, smogli smo snage da nađemo neki slobodan termin pa da napravimo tu neku malu priču.

Mi ćemo se danas fokusirati na ono što nam je u ovom trenutku najvažnije. Kako kažu? Šta je na kraju? Duško Radović, šta je na kraju? Na kraju je novi početak. Jesmo li na novom početku?

- Jesmo. Znači, posle mnogo dešavanja i mnogo zbivanja negativnih, pozitivnih u zadnje vreme, u mom slučaju više negativnih, došlo je vreme da se nešto promeni. Ja sam sve to što se izdešavalo stavio sa strane, promenio priču i rešio, opredelio se za život. Neki koji sleduje... Taj život sa sobom će nositi isto kao što je onaj drugi deo mog života koji je iza mene, nosiće neke nove stvari. Ja bih voleo da više nosi srećnijih, nego nesrećnih stvari. Ali, pošto je ceo moj život vezan za muziku, sa muzikom ćemo i da nastavimo i taj, jedan krajan, automatski novi početak je nastavak samo jedne priče koja je do sad trajala, tako kao što je trajala. I ja se nadam da će se to istim tempom i nastaviti. Možda čak i uspešnije, ne znam se. Bez obzira na te hendikepe što sad recimo nema Marine koja će da nastavi taj svoj deo. Ali Bože moj, idemo dalje. Biće neki drugih tekstopisaca.

Možeš iz svog primera da kažeš da je muzika lek. Da li je muzika ta koja može da izleči one najstrašnije emocije koje nosimo u nama?

- Može tako da se kaže, u mom slučaju pogotovo. Nije to samo gitara, to su i ostali instrumenti. Znači, muzika, to je jedan zbir zvukova koji nije svakidašnji, koji se razlikuje od ovih normalnih zvukova koje čuješ oko sebe. Pobegneš u jedan drugi svet. Taj neki svet koji te okružuje, on ima svoje zakonitosti, ne možeš puno da ga menjaš. Ovo jednostavno dođe kao exit za neke druge stvari, gde te neke stvari nisu u prvom planu, potiskuju se itd. Tako da muzika kao samo muzika, kao tonovi, kao te neke frekvencije itd. mogu da kažem i da leči i da pomaže. Jednostavno te stavlja u drugu stranu. Pomera te iz te neke normalne priče i jednostavno skanja te, čuva te i na kraju, što da ne kažem, i leči.

Nema čoveka koji se nije obradovao u decembru mesecu kada je naša najveća zvezda Svetlana Ceca Ražnatović najavila da izlazi sa novim projektom pesmom "Za kraj" na kojoj ste zajedno radili. Većima je tada komentarisala "super, Futa se vraća, Futa nam je nedostajao". Da li je Futa uopšte odlazio sve ovo vreme?

- Pa ja sve ovo vreme nikad nisam odlazio. Jedno vreme sam se malo sklonio, pritajio, jer su, recimo, početkom 21. veka, ajde da kažem neke 2007, 2008. krenule su da se dešavaju neke negativne stvari u mom životu. I malo mi je bilo previše svega, pogotovo tog mog rada koji je bio svakodnevni, svakonoćni i tako dalje. Rešao sam malo da se odmorim. Ne skroz, ali, eto, napravio sam neku pauzu. Tako da sam nekim mojim kolegama, koji su mi bili simpatični, ustupio mesto da mogu da rade. Sada da ih ne imenujem i da ih ne nabrajam. Ali svi oni su su bili u varijanti, eto, sad ćemo mi da nastavimo to što je bilo, pa da ne kažem da je to Resovsko-prepisivačka škola i tako dalje. Marina je nastavila istim tempom da radi, čak je i pojačavala priču, pa je našla i pomoćnike, saradnike za tekstove, ona se nije mešala u muziku. Mi smo lepo od starta napravili tu neku varijantu, da je to neka zajednička naša priča. Da objasnim, postoji melodija, postoji tekst, to ti čuješ kod nekih pevača ili grupa kad pevaju. Ali tu masa stvari postoji oko toga, postoji i aranžiranje, postoji sad i programiranje, postoji i produciranje, postoji i snimanje, postoji i sviranje. Znači, moj posao se jednostavno sastoji iz deset tih nekih segmenata, koji su vezani za ovaj krajnji produkt, koji se zove snimak, pesma. A pesma kao pesma može da se svira uz gitaru, harmoniku, može i bez ičega, mogu samo pevači da pevaju. I ti onda samo kao taj krajnji konzument čuješ tog pevača, koji nešto saopštava, u stvari saopštava autorsku neku priču, njegovu ideju i tako dalje. Znači, mi smo imali taj neki, aj da kažem, zajednički dogovor, osim zajedničkog života, naravno, da je Marinin deo bio taj da se bavi samo tekstovima i cela njena pažnja je bila usredsređena na pisanje tekstova. U šta se ja nisam puno mešao, ali morao sam da sarađujem sa njom kao i ona sa mnom na ovom muzičkom planu. Nju taj muzički deo nije mnogo zanimao, nju je samo zanimao onaj krajnji produkt da taj pevač bude dovoljno sugestivan, da on šalje neku poruku, onda šalje njeno to što je napisano. I onda ili smo zadovoljni ili nismo zadovoljni. Ali dok se ne dođe do te krajnje faze, tu ima dosta tih, aj da kažem, promena, izmena, dok se ne našminka sve kako treba.

Vas dvoje ste bili jedna celina, kažu da će takva celina više teško da se ponovi. Kako ste shvatili da ste vas dvoje kompatibilni muzički, u kom momentu, u koje pesmi, u kom trenutku?

- Mi smo se upoznali negde polovinom 1982. godine, pa smo se družili neko vreme, ja sam tad bio uslužni gitarista grupe Zana. Žika i Radovan su nas upoznali. Ja sam došao da zamenim gitaristu koji u to vreme bio na odsluženju vojnog roka. I to je trajalo godinu dana, baš u vreme kad se pojavio album "Dodirnim i kolena" grupe Zana, koji je, ja mislim, njihov najuspešniji album u celoj karijeri. Tako da to neko vreme smo se družili, pa smo se posle malo drugačije družili, onda smo se i uzeli na kraju, i krenula je ta neka druga zajednička priča, da je ona i dalje radila taj svoj neki posao sa tekstovima. Ja se u to nisam ni mešao, a ja sam uglavnom svirao. Ja sam svirao i rock'n'roll i neke druge stvari koji su vezani za to, tako da onda nismo baš puno vremena provodili kući zajedno. Onda jednog trenutka ona kaže: "Što ti ne bi mogao da recimo komponuješ te neke pesme, kada vidiš šta mi donose ovi oni". Nešto joj se dopadne, nije se baš njoj sve dopadalo to što su joj donosili i davali. Ali je ona i od toga pravila bolje nego što je bilo. Ja sam čuo i jedno, čuo sam i drugo. Nema veze da li je zabavno, tad je uglavnom bilo doba festivala. Znači sve je bilo podređeno tim festivalima i to je bila ograničena priča da tu ne možeš ti puno da pobegneš od tih klišea. Znači znale su se teme koje su bile prihvatljive tekstovima, uglavnom, a i muzički za festivale. Nije imala dovoljnu slobodu da u takvim nekim žanrovima pokaže sve ono što je u njoj, što bi izašlo. I onda ona meni kaže: "A što ne bi ti počeo da komponuješ to kada svi ovi neki drugi komponuju?" I ja joj kažem ako bih uzeo to da radim, onda ne bi prepisivao ove neke pesme koje postoje. Ne vidim ja sebe u tim nekim pesmama, pošto sam ja do tada svirao razne vrste muzike. Prvo rock and roll, pa onda svadbe, veselja, i hotelskih mesečnih aranžmana, ispraćaja. Ako bi ja krenuo tim da se bavim, ja bih onda krenuo to nešto svoje da pravim sa svim ovim što sam do sada, daj da kažem, asimilirao i to što držim u sebi, na neki svoj način. Pa to da probam i ako to prođe, da prođe.

I onda je došao i taj novi zvuk koji ste vas dvoje plasirali, narodna sa primesama pop i rock muzike.

- Meni je tu Goran sa "Dugmetom" imao reper varijantu da je on u rock n' roll ubacivao te neke folk motive, gde su neki to prihvatili, gde neki nisu to prihvatili. Sve zajedno, kad stavimo to malo sa strane, to je bilo rock n' roll. To drugi nisu radili pa su počeli da kopiraju, ali to već nije bilo to. Ja sam taj njegov recept malo okrenuo naopačke. Znači, kod njih se to zvalo rock n' roll, a ovde su to posle krstili kao folk rock, pop folk, posle je bio i turbo folk i tako dalje, ali svirka je tu maltene slična, govorim se na muzičke strane. Znači, za razliku od onog što je bilo do tad, ako govorimo da je ovo svrstano u neku folk muziku, mada kad skinemo aražman i kad skinemo ostalo, to su u stvari 70-80% pesme su zabavne, nisu narodne. Ima, kažem, i narodnih. Samo sam ja okrenuo u priču da je više harmonika zastupljena. To je bila moja postavka instrumenata, to su 3-4 čoveka, ne treba 20-30 ljudi da dočara nešto što može da se dočara sa par instrumenata.

1986. godine kod tebe i Marine dolazi Džej. Kako je izgledao taj prvi susret i koliko je verodostojno prikazan u filmu "Nedelja"?

- Pa ne znam da su pogađena baš imena svih likova, jesu bili prisutni u tim našim životima kasnije, ali prvi put je došao Džej tako što ga je doveo neki naš zajednički prijatelj koji se zvao Zoran, Čiz. Ja mislim da se on ne pominje u filmu, Cakun se pominje, ali Cakun je Džejov prijatelj, dvogodišnji, koji je verovatno došao kasnije. Znači prvi put ga je doveo taj Zoran, koji je nama prodavao garderobu koju su oni šanirali i krali gore po Italiji i po nekoj Austriji, Nemačkoj, garderobe, cipele, parfeme, satove i tako dalje. A koju je Marina voljela jako da kupuje. Kupovalo se nešto i za mušku stranu, ali uglavnom je bilo za nju, mnogo je volela te stvari. On je bio jedan od mnogih koji su dolazili, Zoran, Zoran se zove. Apsurd je taj što je čovek totalno bio bez sluha, taj Zoran. Dešava se da on saopštva nama da su bili u kafani društvo neko, pre neki dan i bio je tu neki mali cigančić koji je pevao. I ja pitam dobro ali ko je to slušao? Kaže, ne znam, ali on peva te neke pesme, kad on uzme mikrofon da peva svi skaču i svi, ne znam, aplaudiraju, tapšu, svi su zadovoljni, jednostavno, ta njegova energija osvaja te neke slušaoce koji su prisutni u tom trenutku. I sad pitam ja, dobro ali kako on peva, jel ti možeš da nam prepričaš? Kaže, pa ne mogu da vam prepričam, ja sam čovek bez sluka, ali znam kako reaguju ljudi i mislim da je dobar. Dobro, kako rekao on izgleda? Kaže, pa to je jedan mali, metar i po ciganin. I pitam ja tog Zorana jel možeš ti nama da dovedeš njega, da mi probamo, pošto joj vidim da nam je interesantan, takvog nismo imali u klanu kako danas kažu. Džej se pojavio kod nas sa ekipom, koja je kasnije došla, njih četvorica, petorica su došli sa njim. Jedan je stao u jedan čošak, drugi je stao u drugi čošak, treći je tamo, četvrti je ovamo, takva im je, valjda, bila njihova šema da su došli da snime kakav je nam je stan, šta ima u stanu, što je meni bilo malo čudno. I normalno došao je Džej da mi malo probamo i onda smo probali, ne znam, mi smo svi bili oduševljeni. To što je bilo prepričano od strane čoveka koji nema sluha, on je samo dočarao 15-20% od cele te impresije da je to ustvari taj koji nama treba.

I kakav je bio? Je li bio stidljiv? Kako je izgledao taj vaš prvi susret u studiju?

- Došao je kod nas kući. U filmu je prikazano da je prvi susret bio u studiju, ustvari bio je u kući kod nas. On je od početka do kraja priče što ja znam uvek bio isti. I verovatno je to jedan od razloga što su ga svi volili. Otvoren, jedna čista duša, uvek je nasmejan i kad je tužan on je takav, znači ili su suze ili je smeh. Njemu je šta god da uradi, možda i pogrešno ponekad, njemu je u startu odmah oprašteno. Nikad se niko nije naljutio na njega. Ja ne znam da li je neko ikad bio ljut na njega, osim kad je malo preterivo, to pod stare dane.

Deo Džejovog života bio je i izvesni Džamba njegov rođak, koji je takođe za taj prvi album napisao jednu pesmu. U medijima su se pojavljivale razne spekulacije vezane za Džambu, pa bi volala da mi demistifikuješ tu priču, niko je neće bolje ispričati nego ti koji si bio akter.

- Džamba je bio njegov brat od tetke, koji je bio s one druge strane zakona i koga mi on u startu nije pominjao. Ali je postao taj neki brato tetke koji je bio taj neki. Pa svi su tamo iz tog kraja bili "ti neki", ali ovaj je bio maltene taj koji je bio privatni delilac zakona. On je rešavao ono što ne može da se reši ni po institucijama, ni po milicijama, ni po sudovima. Osim našeg tog skupljanja materijala koji je trajao godinu dana, ja mislim, jedna od pesama na tom albumu je bila "Teško je živeti" ili "Tešak je život moj", tek posle ja čujem sad zašto taj drugi nazoiv, objasniću. Došao je Džej sa pričom i kaže: "Imam jednu pesmu, znaš od mog burazera, on je malo neizgodan i mi treba da snimamo tu pesmu". Reko dobro, jer mi moramo da snimimo ili trebamo da snimimo ili u čemu je problem. Pa kaže, on će da se naljuti, onda smo svi u problemu. Koji svi su u problemu? Pa kaže, ja sam u problemu, onda će da se naljuti na mene što ja to nisam snimio, a obećao sam mu. Dobro ja kažem sad, ako je dobra, nema veze što je brat od tetke kriminalac, što je ovo, što je ono, ako je dobro, mi ćemo to da snimimo. I on meni to otpeva pesmu, bez instrumenta, bez ičega, rekao, pa ovo uopšte nije loše. Ja rekao, taj tvoj brat nije loš i pitam ga a kada on to piše? Pa kaže meni Džej, on piše to uglavnom u zatvoru, ili u inostranstvu kada je u bekstvu. Pa mu padne na pamet i to je on meni otpevao. Sniminimo mi to kao što je poznato, 1987. godine i do dana, do pre par meseci, ta pesma se vodila kao ta. Ne bi li mi sad kad je izašao film "Nedelja", i kad je bila promocija filma u Hrvatskoj javlja nam se producent filma, Vladan Anđelković, kaže imamo problem sa pesmom ne uklapaju se podaci te Hrvatske agencije koje štiti autore HDS, ZAMP i SOKOJ. Kažem mu ne razumem, šta nije u redu, mi smo uredno potpisali sve autore, kako već jeste, za Nedelju, za Uspeo sam u životu, čak i ove koje su u pesmu korišćene, znači sve, ja ne vidim da je problem. Kaže, problem u toj pesmi, "Teško je živeti", i zato što se ta pesma zove "Težak je život moj", i taj autor Džambo nije originaln i autor muzike i teksta nego Đorđe Novković, reko, ja sad to prvi put čujem. Znači, to je bilo kad je bila premijera filma u Zagrebu. I onda se, znači, otvaraju karte i cela priča izlazi na videlo. Autor pesme "Teško je živeti je Đorđe Novković, on je pisao tekst i muziku za tu pesmu. U originalnoj verziji je peva pevač Alaga Gagić 1973. godine objavljena, pesma se zove "Težak je život moj" i postoji na YouTube. E sad, bio je problem, sva sreća što je Boris Novković Đorđev sin, pa je on shvatio o čemu se radi, tako da je mogao da nam se napravi problem. Tako da ja tek posle koliko, 35 i 6, ne znam još koliko godina, saznajem da smo mi bili u zabludi. Da je to nama predstavljeno tako. Jednostavno, onda sam razumeo tu Džambinu neku priču: ako uđe da opljačka neku u radnju, to on uzme, prisvoji i to je njegovo. Njemu se to dopalo, on je tu video neku svoju životnu priču, tužnu, i on je to, jednostavno, prisvojio sebi i plasirao kao svoje.

U filmu "Nedelja" prikazan je i Džambin nestanak koji nije autentičan sa stvarnim događajem. Naime, predstavljeno je da je Džamba nestao tokom Džejevog prvog koncerta na Tašmajdanu 1991. Da li je to prava istina.

- Pa ja mogu da kažem što ja znam. Znači 1991. je bio koncert na Tašmajdanu, prvi veliki njegov koncert. Petak 13. Čak je Džamba i njegova agencija za security, Karmen se zvala, oni su radili obezbeđenje za koncert. To se sećam. A sad u filmu je ispalo ovako da njega nije bilo. Dakle, to nisu autentične scene, zato što, kažem, on i njegova ekipa su bili prisutni, baš pored bine je bio, cela ta ekipa. Te 91. godine. Sledeći koncert koji smo imali na sajmu, 92. sa drugim albumom, to je bilo na dan Veštica, 31. oktobra. E, tu već Džamba nije bio prisutan. Znači, ovo je 92. a 91. je bio prisutan. E, sad, šta se tu dešavalo u međuvremenu, ne znam, čuo sam sto priča. Napravio je neki problem, nešto je bilo, i ođedanom njega više od tad nema. Isto kao što su, recimo, tu neku pesmu koja se vezivala za njega kao autora, vezivali posle, da je on učestvovao u nekim drugim pesmama, tekstima, što sada rade. Znači evo, ovo je, recimo, reper kako je on pravio pesmu, tu je on pokazao kako je neki "autor". Ovo je prilika za te neke druge što su izmišljali te neke priče, e sad bih volio da vidim šta će sad da kažu.

Aludiraš na to da nisu istinite priče koje su se pojavile da je Džamba učestvovao u pisanju pesme "Nedelja"?

- A normalno da je neistina.

Kako je nastala ta famozna Nedelja? I da li ste u tom trenutku mogli da naslutite da će ta pesma da obeleži vaše živote?

- Računa se na nešto kad se nešto pravi. Znači, uvek imaš od deset pesama dve, tri na koje najviše računaš. To su uglavnom brže pesme. Mi smo tad kad je taj album izašao, to je 90. na 91. Nedelja, imali na tom albumu i "Ugasila si me", imali smo "Ko se s nama druži ", na to smo najviše računali, to je brza pesma. "Budim se često po noći", sad da ne nabrajam pesme, "Lubenica", to je bio po mnogima njegov najbolji album koji ima osam pesama. Tako da nismo znali da će to tako da ispodne na kraju. Znali smo da je dobro i znali smo da je drugačije. Meni je inspiracija za "Nedelju" bila neka sicilijanska muzika, gledao sam te neke serije o tim nekim mafijašima, ali sam slušao, nisam gledao više sliku, nego sam više slušao. Ispalo je da su se i ovde mafijaši najviše prepoznavali u njoj. Uz pesmu "Nedelja" ispraćane su žrtve mafijaških obračuna u Beogradu koje su tada bile česte. Čak je Džej na nekim sahranom bio pozvan da peva tu pesmu, bez obzira na to da li je bio prijatelj sa pokojnikom. Tu se Marina lepo nadovezala na to, uklopili smo se u celu priču. Jeste da je Džej stalno imao tu neku svoju viziju, da bi on snimio film o sebi, da je tu neka bela žena. Uvek je imao, ali to je sve bilo ono šturo.

Pojedinci su pokušali da ospore to što si izabrao Cecu Ražnatoviću, našu najveću muzičku zvezdu, da otpeva naslovnu numeru pod nazivom "Za kraj". Koji su tvoji razlozi za to što si Cecu pozvao da otpeva tu pesmu i ako možeš da nam otkriješ u kakvim odnosima su bili Ceca i Džej i da li smatrsasš da bi mu bilo drago da zna da je Ceca otpevala tu naslovnu numeru?

- Od 1992. godine kad smo mi, Marina i ja upoznali Cecu, kad je došla kod nas da krenemo da radimo, 0d tad, pa do kraja priče, njih dvoje su bili dobri i družili se i svi zajedno smo se družili sa svim tim ljudima sa kojim sad da li da pominjem ili ne pominjem. Znači, taj njihov odnos je bio drugarski, normalan, ne znam, nikakav problem nikad nije postojao. Drugi izmišljaju te neke sad smicelice i probleme, zašto ovako, zašto onako, znači oni su čak zajedno bili, ne znam, na gostovanjima raznim. I Ceca, i Džej, i Oliver Mandić, i bio je i Željko Šašić, ne znam tamo koliko se sećamo u to vreme, oni su grupno išli po gostovanjima, družili se i tako dalje. Nikakav problem, zašto ne bih bio zadovoljan? To je trajalo, kažem, od tad, pa decenijama dalje.

Zato što si znao da je njihov decenijski odnos jako dobar, ti si se osmelio da zoveš Cecu, ili zato što si znao da emotivno ne može niko ni blizu da iznese tu pesmu? Javljali su se mnogi pevači koji su rekli, e, ja sam trebao, e, nisam ja trebao, e, trebao je ovaj, e, trebao je onaj to da otpeva.

- Svako vidi sebe u onom što se vidi. Znači, ti ne možeš nikom da zabraniš da vidi sebe u nečemu. Ja sam tu video u priči Džeja da on peva tu pesmu jer smo mi tu pesmu napravili, ne znam koliko godina pre ovog snimanja filma. Marinin i moj sistem da smo te neke pesme i melodije koje ja mislim da su ne znam za koga sklanjali sa strane. Jeste jesmo, mi smo sklanjeni te neke pesme za koje mislimo da su malo bolje. Pa i Marina je sklanjala neke rečenice koji su joj jake bile u tom trenutku za nekog pevača ili pevačicu. Ja sam za Džeja posebno sklanjao te neke melodije, jer ne znam ko bi bolje to od njega melodijski dočarao, još kad se nadogradi sa dobrim tekstom, to je onda pun pogodak. Tako je radila i Marina. I ta pesma je, recimo, stajala sa strane godinama i sva sreća Marina je uspela da napravi tekst. Ja sam tu video Džeja u toj melodiji i dan danas vidim njega. Da to otpeva Ceca bila je želja producenta, bila je želja raznih, neki su se čak i protevili sa pitanjem "a što baš Ceca". Ja sam ih pitao jel imate neku bolju varijantu ko bi to drugačije dočarao, takav tekst, takvu pesmu, s obzirom na to da ja znam šta sve može ona. Eto, 30 i skoro 35 godina radimo zajedno.

Ulazi Ceca u studio kod tebe posle toliko godina, i? Kakva je emocija?

- Pa ne znam, ja pametim onu Cecu iz '90-ih kad smo snimali, to je bio jedan glas, jedna boja glasa, to je, znači, bila jedna žena. To je jedan, drugi glas sad. Jeste da je to taj isti glas, ista žena, ista boja. Neke stvari su se promenile. Ona je sad mnogo zrelija u toj nekoj priči, mnogo je toga prošlo u međuvremenu, otpevala je i ono što recimo po meni nije trebalo da peva a to su neke pesme koje ja recimo ne mogu da zapamtim, recimo. Za svih ovih godina, otkad nismo mi radili, ne kažem da to ima, ima stvari koje valjaju, hvala Bogu, nego ne znam, nešto kad biraš materijal, pa kad ne žuriš ti, onda imaš više vremena da ne pogrešiš. Ovo je bilo, e sve mora da bude, e sve mora tako, tog datuma, ja sam protiv toga. I ona je uvek znam imala neku fiks ideju da treba da bude koncert na njen rođendan. Zapamtio sam 14. jun, jeste i to mora da bude tad. Bio je prvi put Taš, pa je posle bio Pionir. Kad sam ja radio ovaj treći zajednički album "Fatalna ljubav" i "Monotonija", i "Idi dok si mlad", sa tog albuma, onda znam da je bio organizovan koncert u Hali Pionir. I znam da je posebno za te prilike Arkan insistirao da se stavi neka druga, nova, najavna pesma, a postojala je pesma "Isuse", koju je Oliver Mandić radio za sebe, a Marina je pisala tekst. To treba da bude kao najavna špica ili, ne znam, reklama za koncert u Pioniru 96.

Pesma "Za kraj" je pesma za koju voliš da kažeš da vidiš "Kukavicu" u toj pesmi.

- Računali smo da će ta balada dobro da prođe, a da će toliko dobro da bude prihvaćeno kod publike, ja to nisam očekivao. Pa nije ni Ceca očekivala, pa niko nije od nas očekivao da će tako da ispadne. Posle 2-3 dana puštanja meni šalju prijatelji iz Slovenije, iz Hrvatske, iz Evrope, da to već ti dežurni bendovi sviraju da je ušla u kafanu. Vidim onu energiju, one Kukavice koju je imala. Čudno je kad se pojavila ta pesma, dok nije ušla u narod, dok je nije svako prihvatio i svirao trebalo je vremena, ovo je imalo brži efekt. Sad da li je to zbog filma, ne znam, ali sad je utihnula pričao o filmu, ali pesma i dalje ostaje. Gde god se pojavi, i u taksiju, i na bilo kom javnom mestu je je čujem. Video sam i kako publika na njenim koncertima reaguje na tu pesmu, stoje i pevaju kao da pevaju himnu.

Ceca je mnogo puta ispričala kako je došla do "Kukavice". Da li si se i u jednom trenutku dvoumio da li ona treba da opeva tu pesmu ili ne?

- To je recimo kao i ova pesma "Za kraj" koju nemaš kome da daš. Znači ti imaš izbor od 10, 15, 20, 50 pevača, koji pevaju tu neku sličnu muziku. Sada oni se zovu Ceca, Brena, Dragana, Ana i tako da ih ne nabrijam. I onda napraviš neku pesmu koja po tebi ne pripada nikom od njih. Pogotovo kad tu dođe i tekst, i onda sad ja i Marino se pogledamo, reko, šta sad, kome bi mi ovo dali, i shvatimo da nemamo kome, da ostavimo sa strane pa ćemo da vidimo. Pa onda, dođe jedan, dođe drugi, dođe treći, pa onda čuje neko to i ne čuje. Zavisi od pevača koji je narodnjak, kako će on da čuje tu pesmu "Kukovica"? Vesna Zmijanac je tu nešto čula, to se njoj dopalo, ona je volela da to nešto bude drugačije, da ona bude drugačija, pa i da neka pesma bude drugačija. To se njoj dopalo, ali nikada to nismo snimili. Drugim pevačima kojima smo puštali ali niko nije odreagovao. Za razliku od svih ovih pevača, pevačica, koji su bili prisutni, kome je bila prezentirana ta pesma, jedina se ona na prvu loptu zalepila i kaže: "E, ovo je to, jeste dali, ovo nekom" reko, nismo nikom dali, kaže, ovo je za mene. Ona je prva prepoznala tu pesmu, prepoznala sebe u toj pesmi, tako da je njoj i otišla. I onda smo snimili za festival. Taj album prvi što smo snimili, 92. je bio gotov ja mislim, februar, mart. Tako da je ta Kukavica plasirana kasnije nego što se album pojavio početkom godine, par meseci kasnije. A prošla je bolje nego sve ostale pesme, ne kažem da su ostale prošle loše.

Da li je Ceca bila vaša miljenica?

- Ajde da kažemo da je Džej bio moj miljenik, a da je Ceca bila Marinina miljenica, i ostala, a da su njih dvoje zajedno bili, eto da kažem, naši miljenici.

Pitam te to iz razloga što i dan danas Cecu osuđuju da je imala protekciju kod vas pa je dobijala pesme koje su rađene za druge kolege. Recimo Jasna Milenković Jami i dan danas tvrdi da joj je Ceca ukrala Fatalnu ljubav?

- Ukrala?

Da, ukrala.

- Svako bi za sebe ono što mu se svidi. Jesmo mi izlog, ajde da kažem, ali nismo izlog za izvolite može. To nije isto. Marina i ja smo pravili pesme za nas. Pa smo onda svrstavali, ovo bi bilo dobro za ovog, pa ovo bi bilo dobro za onog, itd. Nikad nekom pevaču nismo prezentirali pesmu za koju smo mi mislili da nije za njih. Znači, pesme smo pravili kako nama padne. Da li ja sviram, pa ona tu nešto prepozna, ili ona kuva, pa meni se taj neki deo tamo dopadne, nema veze, to je sad neka domaća priča. Mi smo pisali za nas, pa smo određenim pevačima, određene pesme, ajde da kažem, sortirali. Jeste, to bio problem sa Jami, ispao je problem, jer sa njom je bio problem i za onaj prvi album, jer ona je upala u tu priču da nema para... Došlo je do situacije da ti pevači moraju da obezbede da to nešto košta. Znači, mi smo morali sebe da naplatimo u bilo kojoj situaciji, to znači, pevač treba da donese da plati, zato što mi ne poklanjamo pesme. Mi možemo da poklonimo neki put pesmu, ali ne svaku pesmu da svakom poklonimo kako svako misli da treba da mu poklonimo. Ona nije imala novac da plati, ni onaj prvi koji se zove "Čokolada".

Je li ona platila na kraju ili ne?

- Pa na kraju je neko tu "Čokoladu" platio, pa je taj album izašao. To je bilo, ja mislim, 93. godine. Da, 93. kad je Lucky Sound ofrumljen, jer smo bili prinuđeni da otvorimo privatnu izdavaču kuću. A kod Jami je zapalo tu par nekih pesama, da razdelimo, da ne mešamo taj prvi i taj drugi, nepostojeći album, taj što je otišao na razne strane. Prvi je, znači, bio regulisan, to je izašlo, napravili smo joj i hit Čokoladu, znam što je ona ostala nezadovoljna? Znači, iz ničega si dobila neku Čokoladu i postala neka za koju se zna da peva taj hit i za koju će posle vremenom, nakonto te Čokolade, da joj traje taj neki muzički vek? Nije otišlo sve sa albuma kod Cece, nego su možda dve pesme otišle kod Cece. Znam da je nešto otišlo kod Mire Škorić jedna ili možda dve. I tako na tri četiri mesta su otišle te neke pesme koje su bile snimljene za Jami i ne znam ni koliko je pesama bilo gotovo i koliko je pesama, uopšte, trebalo biti na tom drugom albumu, koji jednostavno više nije postojao.

Da su se i drugi izvođači otimali kod vas za pesme govori i priča kako je Vesna Zmijanac bukvalno otela Željku Samardžiću pesmu "Da li ti je večeras po volji"?

- Željka Samaržića smo počeli da radimo 1994. godine. Ja sam njega radio u nekom svom slobodnom vremenu, gde je upao u neku gužu, baš u to vreme kad sam otvarao svoj studio, 1995. u taj neki cajtnot je on uletao, gde je to trajilo godinu dan. I dobro, na kraju se to snimilo, na kraju je imao osam pesama, gde je jedna od pesama bila ta "Da li ti je večeraš po volji"? Sticajem okolosti niko nije hteo da izda taj prvi album, svi su pitali ko je taj Željko Samaržić, a to je onaj stariji što je sed. Neko je čuo da on fino peva, ali kažu on nije baš mlad. On je, recimo, tada imao četrdeset godina. Isto kao Haris Džinović, on je imao četrvt godina pa to niko nije pominjao. A pogotovo sad ne znam ni da pominju da su mnogo matori sad ti isti pevači, tako dalje. Tako da je u to isto vreme smo mi krenuli da snimamo album za Vesnu Zmijanac u tom novom studiju, gde je ona čula šta se sad sve radilo, znači to je bila i Ceca, bio je i Džej, bila je i Viki, bio je i Željko Šašić i ona je htela sve da presluša i zalepi se za pesmu "Da li ti je večeras po volji" od Željka Samaržića. Ja joj kažem to je gotov album, nema tu šta sad više to ide. I ona kaže to bi meni odgovaralo uz neku njenu koncepciju koju je ona tad imala, ja ne znam da li je ona imala kompletiran ceo album, jer smo to radili iz dva, tri dela i ostade na tome da je to trebalo za nju da bude, jer ona kaže da je to trebalo da bude za nju. I sad ja kažem dobro, a šta ćemo sa Željkom i ona pomoću ću ja Željku da se on plasira preko nekih radio stanica, pogotovo na RTSu. I sad ja kažem Željku ova je rešila da snimi tu pesmu, šta ćemo sad da radimo, sad on čovek jedva dočekao da završi album, album gotov, sad će da bude osakaćen za tu jednu pesmu na koju i nismo računali, računali smo na "Slutim".I desilo se to da to stvarno ode kod Vesne Zmijanac na njen album, jeste to kod nje je fino prošlo, ali ostade čovek upražnjen materijal za jednu pesmu. I sticajem okolnosti ispode da je dobio pesmu "Sipajte mi još jedan visiki". Najveći njegov hit. Nekada je pokazatelj da nije kome je namenjeno nego kome je suđeno. Da je to neko tad rekao desiće se tako ovo će da bude bolje kao kad se igraš šah, da se premeste figure. Ispade bolje i jednom i drugom, pogotovo Željku.

Da li se dešavalo da su pevači bili nezadovoljni što ste njemu dali jednu pesmu a drugom drugu i da su smatrali da je onaj drugi dobio bolju pesmu?

- Uvek kad neko čuje sa strane, on gleda drugačije nego kad čuje kod sebe. Ceca je bila ljuta kad je čula "Pitaju me u mom kraju" kad smo snimili za Draganu Mirković ali je čula gotov snimak. I kaže "To je za mene", pa rekao nije to za tebe, to je snimljeno to se štampa. Pa je pitala a jel može to nekako da se proba? Reko ne može nikako jedino da otmem ženi pesmu i to je jedna od udarnih pesama na albumu. Uvek je bilo nekih primera, ne mogu sada ni da se setim, ali pevači uvek gledaju u onom tuđem dvorištu.

Haris Džinović je takođe ime koje ste vi lansirali. Postoji anegdota kada je prvi put došao kod vas. Kako je to izgledalo, ko ga je doveo uopšte?

- Ja pamtim da su Željko Samaržić i Haris Đinović došli kada su imali 40 godina. Znam da je Željko u 55. Haris mislim da je u 50. ili tu negde. Mešam Čolića, Bregovića i Harisa tu su. 50. 51. pa nek se oni dogovore ko je koje godište. Iako je osetljiva tema sad Harisove godine u poslednje vreme, ne pričam o tome, tako da nije važno, ali kasno je krenuo. Nije on kriv što je davao, to je najveći biser. Dobro, to mu je sad ispade neka dodatna reklama, možda mu je sada vreme da plasira nešto novo. Mislim da on nikad nije zavisio kao i ovi pevači koje tretiram u one koji su kvalitetni koji traju. Tako da ima vremena za njega da se smisli. Da se vrati. Pa dobro, treba ga pustiti malo da odboluje. Mnogo su mu napravili ovu frku oko svega, ne znam, ja nisam bio u takvoj situaciji, ali ne znam, ja bih se sklonio iz priče. Jer ja ne volim te neke novinarske natpise ali činjenično stanje ke takvo da neko treba i da nastavi da živi normalno. Njega su doveli naši drugari iz Diskotona, sa kojima smo mi 96. napravili neku finu saradnju i gde je tu krenulo sa pričom da polako oni izdaju te neke naše projekte. Nisam znao da on uopšte može da peva neke ortodoksne narodnjake, ovakve pesme, znači slična priča kao i sa Džejem, a to se dešava 1988. Ispostavilo se da može, ja sam bio iznenađen. Nisam mogao da verujem kad je zapevao ja kažem pa ti čoveče znaš? Znam, kaže nego mi ne daju rekli su mi da ćutim i sedim u ćošku, pa kad dođe prilika, a prilika je, došla posle sedam sati. Ljudi došli u 8 uveče on zapevao u tri ujutru. Njemu su ovi iz Diskotona rekli nemoj ti puno da se mešaš ti kad dođe vreme, kad se malo popije i šta ja znam, ti onda uzmeš gitaru pa ćeš ti onda da pokažeš to što znaš. To nešto se desi, znači ako su ljudi došli u 8-9 uveče, to nešto se desilo u 3 ujutru. On konačno došao na svoje, da on tu može nešto da odsvira i da otpeva i da pokaže šta zna. I kreće on da peva, onda svi zaćute i svi slušamo njega. Reko da li je moguće da vi ovo niste plasirali odmah, nego ja moram da vas slušam 6 sata. Pa recimo, ne mogu se setim sad tačno, celu noć, u dva, tri ujutru je počeo da peva, a onda je pevao od ujutru. Probudio je decu, došla je i Marina da ga čuje i sećam se da je rekla odličan je ovaj brko.

Mnogi izvođači koji su bili ovde i sedeli na mestu gde ti sediš, rekli su da je vizija njihove karijere bila samo da dođu kod vas u kuću, da upoznaju tebe i Marinu i da su automatski znali da su oni na pravom putu za uspeh. Jedan od njih je bio i Saša Matić koji mi je ispričao kako si mu baš ti prilikom pevanja kod vas rekao, čovek je genije, on je apsolutni sluhista, nema tu šta, biće velika zvezda. Da li ste velike zvezde prepoznavali baš tako, na prvo slušanje?

- Na prvo slušanje ti možeš da čuješ ono što preskače mnoge te neke barijere i prepreke. Jeste, Sale je jedan od tih. On je apsolutni sluhista i muzičar. Velika je razlika kad imaš pevače koji se služe instrumentom ili su u muzici ne samo što pevaju, nego su i muzičari. Sale je jedan od tih koji je tad došao i mi smo na njega mnogo računali, to je bio početak 21. veka. I onda album za albumom, album za albumom, sad, malo je on tvrd na neke stvari da ukapira odma, a neke prepozna odma, tako da vremenom dođemo na pravu priču. Ali eto, sad, gledam sa ovim mojim što se bave digitalijama, on je među prvih pet, ja mislim, Sale Matić. Bez obzira što je već oko 25 godina skoro prisutan, ali je uvek u vrhu. To je veliki uspeh. Uvek imaš kod tih pevača i padova pa se vrate. Sale ima repertoar od 50 pesama, pa treba da smanji na 30 za koncert, to nije lako. Evo sad recimo za ovog Džeja, pravili smo spisak pesmama koje bi taj bend trebalo da izvodi, stali smo na 50, a ima i još. Ja smatram taj Džejev opus Marininim i mojim zajedničkim životnim delom.

Primetim da kada pričaš o Džeju i Ceci, govoriš sa posebnom emocijom. Otpevali su antologiju koju ste vas dvoje stvorili.

- Kad poređaš pesme ovako po spisku, ja ne znam koju možeš da preskočiš. Znaš, imaš pevače koji kažu otpevali smo toliko i toliko pesama a ovo su hitovi ali kod njih su svi .

Od devedesetih na ovamo muzika se dosta menjala žanrovski. Stiče se utisak da se 2024. vratio "Futa zvuk" odnosno na zvuk koji je bio aktuelan devedesetih. Početkom godine Maja Berović i Ceca kod tebe u studiju prepevale su veliki hit "Ne računaj na mene". Nakon toga javila se i Mira Škorić i rekla kako je to njena pesma. Pa ajde da razjasnimo, čija je to pesma?

- Kada pevači svojataju pesme...Nijedna pesma nije njihova. Pesme su autorske. Autori muzike i autori teksta naprave pesmu. Pesme su njihove, mogu da ih daju kome god hoće. Niti je Cecina, niti je Mirina, niti je ne znam više čija. Pesma je naša pa se sticajem okolnosti našla na Cecinom albumu gde je Mira bila gost. Svako to svojata to je moje, to je moje. Jeste kako da ne, sve je to vaše. Sada je to Majino i Cecino. A da je snimio neko drugi, onda bi bilo i Živkino i Perkino. U stvari je Futino. Marinino i Futino. Dešava se da se neka pesma zadnje dve godine obradi četiri, pet puta sa raznim interpretatorima. I onda se narod opredeli, sada ne znam kakvo je merilo vrednosti. Pa od tih pet opredeli se da će jedan da bude više slušan. Sada više nije stvar u slušanju nego u onom kliktanju, pregledima.

Da li je zvuk devedesetih koji se vraća na velika vrata tebe naterao da uzmeš gitaru u ruke, da se malo uozbiljiš i pokažeš šta znaš?

- Ja sam uvek po pitanju muzike bio ozbiljan. Da znam. Da li su bile u pitanju balade ili brže pesme isto sam im pristupao. Recimo, taj duet što si pomenula, Ceca i Mira, pa sad Ceca i Maja i tako dalje. To smo snimili 94., znam da je bio drugi album u pitanju. Ta pesma je bila ispred vremena tada. Meni je za nju bila neka inspiracija No limite pesma a grupa se, ne znam kako zvala. To je onda bilo aktualo, pa sam ja to na moj način preneo u ovu drugu našu. I to je tad bilo možda premoderno, za te neke prilike za te godine. Pa sad posle 30 godina ispada da to sada traži publika, a onda je možda bilo u trećem planu.

Da li te to sad dodatno motivisalo, da sedneš ponovo uzmeš gitaru u ruke i da već napraviš neke pesme za Ceci novi album?

- Ja već duže vreme imam te neke melodije što su mi ostale. Imam i neke kompletne, neke su i sa tekstovima, stare od Marine, nema toga puno, možda dve, tri. Možda i više, kad bih sad sklapao to što nađem, ako uopšte mogu da nađem. Postoje te neke melodije kojih sam se ja ranije naobrađivo i imam i parčiće, to tek trebam da složim, ali ima nekih melodija koje su nastale u tom nekom međuvremenu kada nisam radio, pogotovo kada se Marina razbolela. Kad god mi je nešto palo na pamet ja sam to beležio na diktafone. Jedno vreme nisam se uključivao u priču, dok nije krenuo taj film, dok me nisu probudili, dok se nisam latio gitare. Jeste, od početka prošle godine pa do sada, napravio sam 30, 40 pesama. Dosta toga je odrađeno tekstualno, neke se rade, neke još nisam sklopio, neke su još u parčićima. Razlika je u tome što se ja nisam bavio tim tekstualnim delom, to je bilo Marino zadruženje. I tu se niko nije puno mešao, pa je ona angažavala tu možda i nekog drugog, ili ona određivala da li je nešto za nju. Tako da je i Cecica recimo u tom slučaju bilo lakše da je dobijala gotovo, pa možda su njih dve nešto menjala. Znam da ona stalno traži neke jače reči. Videćemo za dalje, kad dođe vreme. Ja sam za nju odvojio dosta pesama, ali sam ja njoj obećao da kada joj budem plasirao da ću da joj pustim i ono što mislim da nije za nju. Znam šta bi, recimo, Željku Samardžiću sad pasovalo, znam šta bi Harisu Džinoviću sad pasovalo, to je sve ono što ja znam da bi pasovalo, ali možda oni to sad ne osete tako, kao što su osjećali onda pre dvadesetak, tridesetak godina. Isto kao što znam šta bi Ceci, recimo, pasovalo, ja znam, mislim da znam. Hteli smo da radimo i neke kavere pesama. Neće ona njenih pesama, hoće ona drugih, kad svi mogu kaže da pevaju moje, šta ne bi ja mogla da pevam, druge koje se meni sviđaju.

Na društvenim mrežama su svi delili snimak na kom Husa navodno peva pesmu "Za kraj". Da li je na tom snimku zaista njegov glas?

- To si mogla i ti da otpevaš ili bilo ko drugi. Jeste on tu pripevavao nešto, ali smo mi tu dosta menjali što on ne zna. Znači neke stvari se tu menjaju, neke se stvari crtaju, neke stvari radi kompjuter, neke stvari radi algoritam. Konkretno za ovo što je, Džejeva varijanta ove pesme, to je rađeno na glasu 20 dana.

Futo, neću te pitati koliko ti nedostaje Marina, jer to je zaista suludo pitati. Ali mogu da ti postavim pitanje, da li vidiš koliko nama nedostaje Marina?

- Pa svi to kažu. Čak i neke njene kolege, koliko im nedostaje, kao inspiracija. Ne pratim ja sad te estradne varijante, nego mi uvek neko nešto pušta ili su to neki Laćini drugari i drugarice koji su u toj priči. Nedostaje. Pa normalno da nedostaje. Nedostaje ta njena energija koja zaokružuje tu celu priču. Sad je ovo ostavljeno kao kad nema komandanta, kako će vojska da se ponaša. Ona je fiktivno bila taj vrh piramide, te tekstove, gde su drugi gledali šta ona radi. I ona njima nedostaje kao inspiracija. A ovo drugo, glupo je ja da pričam, znaš, ja bih tu prošlost, ako mogu da pretvorim u neku budućnost, da to nešto diše, ono što je bilo odranije, da se prebaci, da to bude kao neka prelazna faza za dalje, jer drugačije ne može. Najbolje bi bilo da se izmisli vremeplov pa da se to sve imeni, i ne samo za Marinu, nego i za ove ostale. Pa ja bih voleo sad da radimo Džejov album, a vidiš da je nemoguće. Ali vidiš da postoji i ova veštačka inteligencija, pa to nadomesti.

Mislim da nije još izmišljena veštačka inteligencija koja može da nadomesti tekstove, tačnije emociju kroz tekstove koje je pisala Marina. Imaš li sada tremu kada pričamo o Cecinom albumu?

- Nemam. Ne, pa ja sam navikao, ja to radim od srca kao za svakog. Ne znam, ja imam tu neku svoju viziju tog dela materijala, ne mora da znači, možda bude, jedna, dve, tri, četiri, pet, četiri, možda napravimo i ceo album, nikad se ne zna. Znam da on ima poverenje u mene. Ja to ne smem da okrenem naopačke.

Da li to može bez Marine?

- Pa mora.

U kom smeru će ići estrada, kako vidiš estradu u eri nakon Marine?

- Vidiš da imaš jednu veliku rupu. Dok je ona plasirala te neke njene tekstove za razne pevače, u raznim žanrovima uvek si mogo negde nešto da nađeš. Ali bez obzira sad i na Marinu, već duže vremena ne postoji ništa. Meni pevači kad dolaze kažu ja više neću da snimam te neke obrade grčkih, turskih pesama.To više neće pevači, zato što oni vide da je to ofucana je priča. Hoće autorske pesme zato dolaze kod mene pa me pitaju, je li ti radiš? Radim, ali ne mogu sve da stignem koliko vi hoćete. Tako da sad mogu i da biram. Ja ne znam ko sad radi. Ja znam, za ove starije moje kolege. Oni više ne rade tim tempom, osim nekih. A ovi mladi nemoju šta da ponude, zato što oni su u tom nekom trep rep fazonu. To je ono što prođe brzo. I tu valja nešto, i meni je simpatično. Sigurno, čim ima publiku. Ne kažem da ništa ne valja, ima to nešto što valja. Ali to sve prati trend. Evo, ti mi ispravio ako ja grešim. Zadnjih ne znam koliko godina već nemaš zašto da se uhvatiš da kažeš, e, izašao je hit.

Idejni si tvorac grupe "Džej tribute bend". Kako je došlo do saranja sa makedonskim pevačem koji je pobedio u Pinkovim Zvezdama i takmičio se u Zvezdama Granda. Kako si ga otkrio? Kako si video da on to može? Vidi se tvoja snaga i volja i tvoja želja da produžiš što više vek Džejevim pesmama iako on je ušao u besmrtne.

- Jesto, on je legenda koja ne može da se ugasi. Ja sam od snimanja tog filma imao jednu nedovršenu priču, jer mislim da tu jeste rečeno nešto o Džeju ali nikad nije rečeno do kraja. Recimo da je to neka pesma koja jeste bila namenjena njemu, i tekst je bio namenjen njemu, i sklonjen je sa strane da bude njegov. Sticajem okonosti nismo stigli da je završimo. Ovo je nastavak te druge neke Džejeve priče. Nastala je u studiju nakon objavljivanja Cecine verzije. Naime neki klinci su mi puštali razne kavere koje su ljudi snimali i čuo sam da mi jedan frenkventno odgovara i pitao sam ko je on. Rekao sam možete da mi vratite to, da mi pokažete ko je to. Onda ja te čujem da to peva momak kog ja nikada nisam video ali mi se dopala njegova boja glasa i to kako on to izvodi, za razliku od mnogih koji mi se ne dopadaju. I onda mi kažu da je u pitanju Mite Stoilkov, momak, vrlo pristojan, sa naočarima, peva odlično. Pa sam onda posle raspitio i shvatio da on može da peva i Adila i Olivera Dragojevića.Momak je univerzalna priča. Ne mogu da kažem da je sad on preslikana priča Džejova. To je nemoguće. Džej je bio jedan ali za nastavak te neke priče je dobar. Ovu priču sam pokrenuo sa Dejanom Petreševićem menadžerom sa kojim Ceca radi poslednjih 20 godina. Mite, je izabran s moje strane da bude frontman tog budućeg tribute Džej benda, ne da imitira Džeja nego da on na taj svoj način donosi neke stvari i da se ta stvar razvija. Plan je da taj bend peva i nove pesme. Ja već imam pola spremnog materijala.

Kako će to u budućnosti da izgleda taj bend?

- Mi to nećemo pretvoriti u tugu, nego biće i bržih pesama. Bend je krenuo sa radom na Džejov rođendan. Džej bi sada napunio 60. godina tako da sve ima to nekog smisla. Naravno da je to i njegova familija podržala, ćerke su tu. Mlađu vidim kao deo tog benda, kao gosta, čak možda neki duet, ili da bude član tog benda, kad malo prođe to neko vreme. Planiram da zovem i neke gosteza duete. Imam ja neku ideju, simpatičan mi je ovaj Kurtić, Ivanov mlađi brat. On mi je recimo interesantan za tu neku.

Suludo je da pitam kako vidiš svoju karijeru za deset godina jer si se ti dokazao i pokazao. Zanima me kako bi voleo za deset godina da vidiš Džej tribute bend?

- Ja sam ispunio svoju kvotu, bonus, normu. Ja sam zadovoljan sa ovim svim što sam uradio za svo ovo vreme. I ne moram dalje ništa. Ali imam potrebu da to nešto, mislim da još nisam rekao sve.

(TELEGRAF)