METROPOLA VELIKOG SRCA: Za razliku od Hrvatske, Beograd i Srbija su raširenih ruku primali sve umetnike i nikoga nisu zabranili

Građanska, evropska i mediteranska Pula, objasnio je, pripa­daju drugom identitetu, a ne turbo-folk muzici. Ivan Radić, njegov kolega iz Osijeka, gde je organi­zator hteo da premesti sporni koncert zakazan za 25. mart, brže-bolje se oglasio na "Fejsbuku" i podržavši Zoričića na­veo da je taj grad na Dravi "urbana srednjoevropska metropola koju grade", te je, naravno, srpski tur­bo-folk i tu nepoželjan.

Njihove poteze osudi­li su građani i građan­ke Pule, Istre i čita­ve Hrvatske, koji vole srpsku narodnu muziku i smatraju da se zabra­njivati može samo po zakonu, a ne po ličnom ukusu. Skandal je komen­tarisao čak i predsednik Hrvatske Zoran Milano­vić, naglašavajući da on lično tu vrstu muzike ne voli, ali je nikako ne bi zabranjivao. Usijale su se i društvene mreže. "Ni­su ti pevači iz Srbije samovoljno odlučili da nastupe u Puli i Osije­ku. Neko ih je zvao jer i tamo žive ljudi koji se lepo zabave uz tu muzi­ku. Ne vidim gde je pro­blem. Ako srpski pevači mogu održati koncerte u Beču, Frankfurtu, Ko­penhagenu, po čemu su Pula i Osijek po­sebni?", "Zašto se ne oglašava­ju hrvatski pe­vači, kako bi oni reagovali da im neko u Srbiji zabra­ni nastup?", "Kod cajki je preporučlji­vo zatvoriti oči i uši, a kod fašizma je to pogubno, Hrvatska je na­cija zatrovana šovinizmom i mržnjom", "Šund im je Ana Bekuta, ali je zato Nući umetnik", "Milica Pavlović 3.000 ljudi u Osijeku, Aco Pejović pre nedelju dana 20.000 ljudi usred Zagreba", "Ako već moram birati između fašizma i turbo-folka, onda odvrnite cajke do kraja", "Uvesti recipro­citet, pod hitno", samo su neki od komentara.

Prvi ljudi Pule i Osijeka su anticivi­lizacijskom zabranom, izme­đu ostalog, pokazali i priličnu neobave­štenost. U suprot­nom, zna­li bi da je turbo- folk (ter­min koji j e skovao Rambo Amadeus) nastao u SFRJ krajem osamdesetih iz folk muzike kao me­šavina na­rodnjaka i ori­jental­n i h z v u ­k o ­va, a pred­stav­nici tog žanra bili su Mile Bas i njegov bend "Južni vetar", čiju su veliku petorku čini­li Dragana Mirković, Šemsa Suljaković, Si­nan Sakić, Mile Kitić i Kemal Malovčić. Vr­hunac popularnosti tur­bo-folk je u Srbiji imao devedesetih, skrenuvši malo u dens (pesma "200 na sat" Ivana Gavrilovi­ća na primer) i presudno uticavši na pop-folk i tehno-folk muziku, koja će deceniju kasnije na­stati u bivšim jugoslo­venskim republikama. Gradonačelnici je tre­balo da znaju da Bekuta i Keba nikako nisu turbo- folk, još manje cajke.

Pokazali su i želju da Pula i Osijek budu metropole, ono što srpska prestoni­ca Beograd jeste već vekovima. Kad bi se na­brajalo ko je od velikana svet­ske kulture bio u Beogradu ili održao koncert, mogli bi se na­pisati tomovi knjiga. I nikada B e o g r a d , ni Sr­b i a, nikoga nisu za­branili. B e l i grad na u š ć u Save u D u n a v otvorenih ruku prigr­lio je svakog ko je u nje­ga poželeo da dođe. Još u vreme SFRJ se znalo - "ništa od karijere ako ne prođeš u Beogradu". Poduži je spisak hrvat­skih izvođača svih žan­rova koji su posle rata nastupali u Beogradu i širom Srbije. Mnogi od njih su otada redovni. Dobrodošla je bila čak i osvedočena mrziteljka Srba Tereza Kesovija, koja se klela da nika­da više neće kročiti u Srbiju, pa je, pogazivši datu reč, ipak zapevala u Sava centru. Jedino nam pokojni Oliver Dragoje­vić, koji je držao svoju reč, nije dolazio posle raspada Jugoslavije. I Mišo Kovač i Tompson. Ali za Tompsona je razumljivo. On je iz druge priče. Iz koje Beograd i Srbija nisu. Niti će biti.

Hrvatska, za ra­zliku od nas, ne želi pojedine srpske izvođače. Zvanična zabra­na ne postoji, ali se zna da su, recimo, folk zvezda Ceca Ra­žnatović i le­gendarna rok grupa "Riblja čorba" tamo nepoželjni, uprkos ogrom­nom broju obo­žavalaca. Bora Đorđević ističe da u Hrvatskoj imaju fanove iz Čakoveca, Va­raždina, Zagreba, Istre, Splita, koji vole "Čor­bu" iskreno, tetovira­ju njihov logo na ruci i takmiče se ko će biti na više njihovih koncerata u Sloveniji. Uprkos to­me, Bora je odavno rekao da neće ići u Hrvatsku i drži do toga i dalje. I Momčilo Bajagić ma­lo-malo pa ima problem kad nastupa u Hrvatskoj. Iako je dobrodošao u pulskoj Areni, nije uvek u Splitu ili Karlovcu. Lepa Brena je, podseti­mo, pevala 2009. u zagre­bačkoj Areni, posle 19 godina, uprkos protesti­ma branitelja i udruže­nja ratnih veterana, ali je dve godine kasnije bi­la prinuđena da otkaže koncert u Osijeku usled ogromnog pritiska jav­nosti. Za razliku od Ba­jage, Hrvati rado idu na koncerte Zdravka Čoli­ća, Željka Joksimovića ili Saše Matića, mada je popularni folker ko­ji je lane dvaput napu­nio splitsku "Paladijum arenu" 2009. bio prive­den u policijsku stani­cu u Zagrebu zbog radne dozvole. A nedavno smo dobili i zvaničan po­datak da na top-listi od 25 najslušanijih pesa­ma u Hrvatskoj, trenutno čak 17 pripada srpskim reperima i treperima Nućiju, Vojažu, Breskvi­ci, Zeri... U čemu je onda problem, gospodo?

JK: BOLjKE MALIH IGRAČA

SVOJE viđenje skandala oko zabrana srpskih izvođača u Hrvatskoj dala je i "mala od skandala" Jelena Karleuša, napisavši na in­sta-storiju:

- Srbija, kao najveća i najdominantnija u balkanskom zbiru, tradicionalno nameće trendove i pravila igre u regionu. Kako u muzici i sportu, tako i na svim drugim poljima, zaključno sa politikom. Bilo šta što dolazi iz Beograda, jedine metropole i epicentra, kapilarno se širi ka provinciji i poprima na brzini i snazi. Veličina i snaga Beograda je u tome što nikada ne zabranjuje. Kada prošetate Beogradom i pogledate, na primer, po­nudu restorana, oni nude Dane Hvara, Dane Istre, Pule i Dalmacije. Nude gostovanja originalnih hrvatskih klapa, imamo Dane Makedonije, Ko­torske dane, o Bosni da ne govorim, sarajevski ćevap, Dani Sarajeva... Beograd prihvata sve. Beograd nikog ne zabranjuje i zato jeste centar. Podela, mržnja i ne­tolerancija su boljke malih igrača. Naša muzika je vi­rus koji se širi putem krvi, ona se oseća srcem, kožom. I ona ne može da se zabrani.

SEVERINI JEZIK DOŠAO GLAVE

NIJEDAN hrvatski izvođač nije zabranjen u Srbiji. Tihi bojkot doži­vljava samo splitska pop pevačica i bivša srpska snajka Severina Vučković, koja je balkansku popularnost stekla tek nakon što je u jav­nost isplivao njen kućni snimak sa jahte, i to zato što je najsramnije vređala, u više navrata, patrijarha Srpske pravoslavne crkve Por­firija. Njoj je najpre uskraćen poziv na dodelu godišnjih muzičkih nagrada "Skaj mjuzika", a zatim joj je otkazan i koncert na Kopaoniku, u okviru "Mjuzik vika", takođe u organizaciji "Skaja".