AKO JE IKADA BILO, SAD JE VREME ZA PESMU: Miroslav Ilić za "Novosti" - Sve se pretvorilo u neku jurnjavu i frku

Koju god pesmu da je otpevao neumornim glasom večitog mladića, doajen srpske narodne muzike Miroslav Ilić dizao je na noge putnike na brodu koji je u subotu uveče plovio Senom, na tradicionalnoj plovidbi povodom Svetosavskog bala.

Njegova generacija, ali i oni mnogo mlađi od pola veka umetničkog staža Slavuja iz Mrčajevaca, pevali su uglas poznate hitove, i dok je brod plovio čuvenom pariskom rekom, i dugo zatim pošto se ukotvio na obali preko puta Ajfelove kule. I dok je Ajfelovo zdanje na svaki pun sat svetlucalo noćnim lampionima, Miroslav Ilić je strpljivo i ljubazno odgovarao na svaki poziv za fotografisanje, zagrljaj, efemerni duet.

- U decembru sam proslavio 50 godina estradnog rada. Nastupao sam svuda gde ima naših ljudi, bez obzira da li je to takozvana daleka dijaspora, Kanada, Amerika, Australija, ili ovde Evropa, čak i Južna Afrika, Libija. I uvek je bilo veselo - kaže Miroslav, koji je rado odgovorio na pitanja "Novosti" u pauzi nastupa, dok se brod još ljuljuškao.

Daleko od matice, bije im srce za Srbiju?

- Hvala Bogu! Odlazeći vani, bez obzira što se radi o mom narodu, ili malo širem, balkanskom, uvek sam bio svestan činjenice da u tom trenutku, dok nastupam, želim da na naki način i moju Srbiju predstavim u što lepšem svetlu. Nije mi prvi put da pevam na brodu na Seni povodom Savindana. Ovo je, čini mi se, bio treći put. I uvek je bilo svečano i za pamćenje.

Pamtite li kada ste dobili nadimak Slavuj iz Mrčajevaca?

- Iskreno, ne mogu da se setim. Prošlo je mnogo vremena. Čak i ne znam ko mi je bio "kum"!

To lepo zvuči, da se ne lažemo. Bio bih lažno skroman ako bih rekao bilo šta drugo osim toga da te to u svakom trenutku, kao profesionalca, obraduje. Jer, ovaj posao radiš zbog toga da bi te ljudi poštovali i lepo oslovili.

Jeste li zahvalni Bogu za dar koji imate? Običan čovek se uvek divi ljudima koji su drugačiji od ostalih, koji umeju lepo da pevaju, onima koji uspešno barataju loptom ili slikarskom četkicom...

- Tačno je to u pitanju: dar od Boga! I, svugde na svetu, nadarenost se veoma poštuje. Ne samo u ovoj vrsti posla kojom se ja bavim. Ako najbolje stružeš drva, bilo šta drugo, to se smatra talentom i nailazi na priznanje. To Bog određuje, ne ja. Kada sam, pre 50 godina, stidljivo krenuo u ovaj zanat, nisam mogao da budem siguran na šta će sve to ispasti. Naravno da sam o mnogim stvarima vodio računa, u nekim trenucima bio i vrlo tvrdoglav. Tu pre svega mislim na muziku. Nipošto nisam hteo da izneverim svog prvog učitelja, pokojnog čika Obrena Pjevovića, koji je zasluženo dobio ulicu u Mrčajevcima, a zaslužio je i mnogo više od toga, i koji mi je govorio: "Miro, nemoj nikad da pobegneš od sebe." Za moje iz Mrčajevaca, uvek sam ostao njihov Miro.

Koliko su vaše pesme autobiografske?

- Nije nijedna! Jedan sam od retkih pevača koji nikad nije poručivao pesmu ili tekst.

Svih ovih 50 godina samo sam reagovao na ponudu. Neko ti ponudi tekst pesme, neka te pipne, neka ne. One koje su me pipnule sam odabrao. Ali, nijednu nisam poručio.

A je li se ipak sakrilo u nekoj od njih, slučajno, i nešto autobiografsko?

- Iskreno govoreći, jeste! Recimo u pesmi "Božanstvena ženo". Ako hoćemo, sve moje zavičajne pesme su takve.

Šta ne znamo o vama?

- Ako se pola veka baviš zanatom u javnom prostoru, teško da može nešto da promakne što već nije poznato. Eto, možda, da sam se kao gimnazijalac, recimo, bavio gimnastikom.

Igrao sam i fudbal kod mene, u mom Orlovcu, mesnom klubu iz Mrčajevaca. Inače, on je najstariji seoski klub u Srbiji i lane je proslavio 90 godina postojanja. Naravno, kad god mogu, odem da ih obiđem. Obožavam i košarku, tenis, uopšte sport kao kategoriju.

Jesu li bila lepša ona vremena kada ste počinjali ili ova danas?

- Ne bih ih ja tako delio, na lepša i ružnija. U ona vremena, kada sam ulazio u ovaj zanat, manje se imalo, ali je bilo veselije i opuštenije. Sad se sve pretvorilo u neku jurnjavu i frku. Stalno fali vremena.

Da li je ovo vreme koje se danas dešava u svetu za pesmu?

- Ako je ikad bilo, sad je! Pesma je bar ta koja te za trenutak izmesti iz ove planetarne budalaštine, u svakom pogledu, od bolesti do ratova. Imam 72 godine, nisam zapamtio veće planetarno ludilo od ovoga što nam se u poslednje vreme događa. Zapamtio sam i Kubansku krizu, i Hladni rat, i Vijetnam, i ekonomske krize, ali ovako nije bilo.

Kako provodite vreme?

- Pretpostavljam, kao i svi drugi. Ništa u mom životu nije drugačije od običnog sveta. To znači da možete da me sretnete u pošti da plaćam račune, na pijaci ili u bioskopu. Živim najnormalnije.

BAL NA SENI

TRADICIONALNO, kao i svake godine, pariski Srbi su Svetosavski bal proslavili krstarenjem brodom na Seni, uz svečanu večeru, balsku, šansonjersku i srpsku narodnu muziku, u organizaciji Petra i Lidije Gojković ispred Saveza Srba Francuske. Kao i uvek, bilo je plesa, a u balskim haljinama povelo se i kolo.

BEZ VIŠKA INFORMACIJA

ILIĆ nam s ponosom pokazuje svoj mali mobilni telefon, starije generacije, bez velikog ekrana, koji ne pripada kategoriji "pametnih telefona" i služi samo za telefoniranje.

- Trudim se po svaku cenu da izbegnem višak informacija - objašnjava proslavljeni estradni umetnik.