NE RAZMIŠLJAM DALJE OD SUTRA: Marijana Tabaković, urednica i voditeljka popularne emisije "Jutro" na tv Prva za „Novosti“

Radim dok radim, celim svojim bićem, a šta će biti za pet ili 10 godina, ne znam. Nadam se, nešto bolje. Sećam se jedne bake sa pijace, iz ankete na Studiju B, koju su kolege pitale kakav savet ima za gledaoce za taj dan. A ona je rekla: "Ne tresite sudbinu." I ja ne tresem sudbinu, već puštam da se stvari dešavaju - sa osmehom kaže Marijana Tabaković, urednica i voditeljka emisije "Jutro" na TV Prva.

Iduće godine obeležava 15 godina karijere, koju je započela na radiju Studio B, a nastavila kao reporter, prezenter i urednik vesti na TV Studio B. Oprobala se neko vreme i kao voditeljka zabavnog programa "Beograde, dobro veče". Ponosna je što joj je pružena prilika da uči posao u toj medijskoj kući i gotovo sve o novinarstvu i informativi, kako ističe, naučila je upravo tamo. Posle pauze, tokom koje se posvetila porodici, sa radošću je prihvatila poziv da bude deo redakcije "150 minuta" na Prvoj, a zatim je na red došao i jutarnji program.

- Nisam tražila pozicije, niti prilike, ali su one pronalazile mene. Stvari se, izgleda, slože da bude onako kako treba da bude. Žao mi je što mlađe generacije danas preskoče mnogo stepenika i odmah požele da budu na televiziji, koja se doživljava kao kruna novinarstva. Mlađim kolegama zameram što me ništa ne pitaju, a ja se sećam da sam bila ljubazno dosadna, non-stop sam nešto pitala i tako učila posao. Treba proći sve i probati sve, pa tek onda odabrati šta vam najviše leži - počinje razgovor za "Novosti" ova rođena Beranka.

Ističe da je tražila i da uređuje svoje emisije, a ne samo da ih vodi.

- Volim da, zajedno sa svojim kolegama urednicima, kreiram sadržaj emisija koje ja vodim, da predlažem teme i zovem goste. Nisam samo voditelj koji čita nešto što mu je drugi napisao, jer ja sam ta koja sve to treba pred kamerama da iznese u programu. I kad znam da sam učestvovala u uređivanju emisije, mnogo mi je lakše u programu nego da tek tako samo čitam nešto što je drugi pripremio. Svaki deo te emisije moram da "učinim svojim". Verujem da publika to prepoznaje i ceni i hvala im na svakom lepom komentaru nakon "Jutra".

Crnogorski akcenat joj, primećujemo, nije bio problem, jer ga je "izbrusila" do perfektnog beogradskog.

- Ima to veze sa mojom željom, mada mi "ode" nekad u programu poneka reč, ali odmah spustim ton. Pričam tako beogradski sa suprugom, ali kada me pozove brat Marko, iste sekunde prebacim se na beranski, kao da sekund jedan van Berana provela nisam.

Vatreno krštenje imala je na Radiju "Dojče vele".

- Kada je lektorka čula kako čitam, rekla je urednici da zbog mog tvrdog, crnogorskog akcenta, "od mene neće imati ništa". A ja mlada, puna nada, osetila sam to kao poniženje, pa sam vežbala i vežbala i, posle nepune tri nedelje, opet sam snimila tekst. Tada me je lektorka pitala kako sam uspela, a ja sam samo slegla ramenima. I danas učim, daleko od toga da sam ispekla zanat što se tiče jutarnjeg, uvek gledam snimak emisije i trudim se da ispravim ono što je do mene. Ljudi ne znaju da cene kritiku, a ja, naprotiv, dobronamernu cenim, pogotovo kada je od nekoga ko zna posao. I zahvalna sam mu, jer mi želi da budem bolja. Volim ovaj posao i uživam kada svako od nas u "Jutru" da svoj maksimum. To mi je oduvek imperativ u poslu. Volela bih da se vrati vreme kada je televizija obrazovala ljude. Uvek razmišljam o tome šta ću da kažem. Svako od nas ko dobije priliku da stane ispred kamere, morao bi da meri svaku reč koju će da izgovori.

A kada se kamere ugase, otkriva nam Marijana, nikada ne žuri kući da spava, iako ustaje u četiri ujutru.

- Mene takav neki adrenalin udari da ne mogu da se smirim. Suprug Ivan mi stalno prebacuje što ne dođem odmah kući posle jutarnjeg, da odspavam. Probala sam, ali nema šanse da zaspim. Svaku svoju emisiju dobro "proučim", proživim, svakog gosta, svaku temu, pogotovo kada su u pitanju teške životne priče. Mene to mnogo uzima i zato posle emisije ne mogu da se "spustim" do šest po podne. Ograničeni smo vremenom, mnogo puta ne ide sve kako treba, kasni gost, sve ja to kasnije "odbolujem" i tek predveče počinjem da se "gasim". To je vreme kada bih mogla da odmorim i telo i mozak, ali tada dolaze na red porodične obaveze - kaže majka šestogodišnjeg Pavla i četvorogodišnje Petre.

Zato, priča nam lepa voditeljka, kad god može, odlazi da poseti mamu Veru i tatu Branka Tmušića, koji žive u Beranama.

- Kada sam otišla u Beograd na studije novinarstva na Fakultet političkih nauka (FPN), mnogo sam patila za kućom. Mlađi brat Marko već je studirao politikologiju na FPN, a ja sam upisala novinarstvo, zahvaljujući mojoj majci. Ona me je videla u toj profesiji pre nego što sam uopšte i pomislila da bih mogla time da se bavim. Porodica mi je utkala poštovanje prema starijima, ali pre svega da poštujem sebe. Imam dva starija brata, tako da sam bila mezimica, pogotovo tatina, ali sam oduvek imala podršku i u braći. Marko je profesor na FPN u Beogradu, a stariji, Miki, pravnik, živi u Podgorici, gde ima svoje folklorno društvo, kome je maksimalno posvećen.

Na pitanje šta je najlepše u njenom poslu, Tabakovićeva odgovara da je privilegovana što uopšte ima mogućnost da upoznaje brojne sagovornike i da uvek nešto nauči.

- Svaki gost mi je izazov. Mada imam spremna pitanja, nikad ne znam u kom smeru će krenuti razgovor. Nekad ispadne mnogo bolji, a nekad i suprotno. To je ta "koska" programa uživo, ali u tome je i draž, i adrenalin, što mene vuče. Najlepše u ovom poslu je šarenolikost tih raznih događaja, to što uopšte imam mogućnost da upoznajem sve te ljude. I da uvek nešto naučim. Kao što u redovnoj rubrici ponedeljkom (7.15), od dr Perišića, vrhunskog specijaliste gastroenterologa, uvek saznam nešto novo o tajnama dobrog zdravlja. Nedavno mi je gost bio dr Vladimir Cmiljanović, koji je otkrio lek za određenu vrstu raka. Meni je to satisfakcija i osećam se, na neki način, privilegovanom što preko puta mene sedi čovek koji će možda dobiti Nobelovu nagradu. To je nešto što me hrani u poslu i vuče napred.

Ali kada na red dođu teške priče, naša sagovornica priznaje da nema otklon i da je dugo pod tim utiskom.

- Trudimo se da pružimo drugačiji ugao, pošto se iste priče vrte na brojnim jutarnjim programima. Zato ih ne gledam pre nego što sagovornik dođe kod mene, jer želim da ja osetim o čemu taj čovek govori. Zato mi nadu daju lepe životne priče, kao ona o dečaku od 16 godina koji je sam biciklom otišao do Crne Gore. Ili o majci koja je dala bubreg sinu i rekla da ga je ponovo rodila. Jedna od tih inspirativnih priča je i ona o našem lekaru koji je operisao devojku koja živi u Beču i spasao joj život. Lekari u Austriji su digli ruke od nje i rekli majci da je gotovo. Devojka je operisana kod nas i danas živi. Bilo je mnogo mejlova i reakcija na društvenim mrežama kad smo "okačili" snimak tog gostovanja jer su ljudi željni lepih priča.

Marijana nam je, na kraju razgovora, otkrila i šta će poželeti sebi, a šta našim čitaocima u Novoj 2023. godini.

- Poželeću da mi porodica bude zdrava i vesela, a čitaocima da budu zdravi i pametni, da znaju da razaznaju. I da traže što više lepog oko sebe.

POSLE TRENINGA, BRDO BIH POMERILA

MADA ne voli teretanu, Marijana Tabaković nam je otkrila da je pre šest meseci ipak počela da trenira.

- Instruktorka me prati, jer mi uvek treba neko ko će da me vodi. Ne volim kalupe, ali su mi za trening potrebni. Kažem mužu: "Kad bi ti znao koliko ja ovo ne volim", a kad se vratim sa treninga kažem: "Koliko mi je ovo trebalo!" Dešava mi se da odem i posle jutarnjeg i kad završim, brdo bih mogla da pomerim.

PORODICA NE TRPI, TO MI JE VAŽNO

Nedavno je sinu pravila kostim u obliku jelke za novogodišnji program, u kojem je sa drugarima predškolcima prošetao Knez Mihailovom.

- Kada je veče uoči tog dana video da još nisam počela da pravim kostim, rekao mi je: "Mama, samo da znaš, neću sutra ići u vrtić ako mi ne napraviš kostim." Naravno da sam odmah uzela makaze i papir i sve je ispalo kako treba. Kada sam pre dve i po godine dobila ponudu da radim "Jutro", premišljala sam se zbog dece. Dogovorili smo se da radim jutarnji program tri dana (tada je trajao do 11) i malo-pomalo sve se lepo uklopilo. Porodica ne trpi, što mi je i najvažnije.