SVIMA NAM JE ŽIVOT DAO, A MI SMO HTELI JOŠ MALO: Zoran Kostić Cane za „NOVOSTI“ o koncertu "partibrejkersa", o publici, vrednostima

Biće to pravi slavljenički koncert pod parolom "40 godina rokenrola". Mi bismo dodali još i - 40 dugih godina koje su brže (i lepše) prohujale uz "Partibrejkerse".

I zato je tu Zoran Kostić Cane, frontmen benda, koji nam kaže da će posle dva koncerta nedeljno, koliko sviraju tokom aktuelne turneje, sve proći kako treba. Ali, dodaje u svom prepoznatljivom maniru, garancije na zemlji nema, jer sve što nam treba, dobićemo s neba.

*Punih 40 godina benda je, ipak, čitav jedan život. Na pitanje šta sve stane u taj život, Cane kaže:

- Svašta, baš svašta stane. Ponekad se čak pitaš da li je sve bilo vredno napora, jer ti živiš, a stvari idu uporedo. Kako ti rasteš, tako raste i taj bend, ta kreacija. Ima tu i sunčanih dana, ima i oblaka, i onog "šta mi je ovo trebalo". Ali bogu hvala na svemu, ne treba biti nezahvalan. Živimo za to i živimo od toga i sve je kako treba. Uostalom, bolje biti pevač u rokenrol bendu nego službenik u nekoj kancelariji.

*To je već privilegija sama po sebi.

- I privilegija i mogućnost da možeš da kažeš ono što osećaš i ono o čemu misliš, da možeš da se obratiš publici, ali ne da ideš sa motivom da hraniš svoj ego. Suština je da radiš što poštenije i da se obraćaš nekome kome možda treba pomoć. Jer, ako dajemo pomoć ljudima, dajemo pomoć i sebi.

*I to je ono što se oseti svih ovih godina, pa tako "Partibrejkersi" imaju publiku koja samo raste, ne stanjuje se.

- Obradovalo nas je što smo tokom turneje, koja se nastavlja koncertom u Nišu 23. septembra i 1. oktobra u Novom Sadu, videli da u publici ima baš mnogo klinaca. Neki nemaju više od sedam godina.

*Vaši nastupi širom zemlje ohrabruju da u malim sredinama još ima i oaza rokenrola.

- Upravo to, još ih ima i još sve nije otišlo dođavola. Ali ide. Ljudi se iseljavaju i ta ideja slobode i opuštenosti, ta dobra vibracija polagano odlazi. Ima mnogo dobrih ljudi koji ne mogu da dođu do izražaja od količine loših.

*Zanimljivo je da uprkos svemu što ste javno govorili, a govorili ste mnogo, ljudi vam nisu gotovo ništa zamerili.

- Ne znam da li mi nisu zamerili, ali nekada izađe malicioznost onih koji očekuju da im ljubiš ruku, iako je to bespotrebno. Ako treba nešto, daš, ako treba neku štetu da napraviš, nećeš. U suštini, okej su ljudi prema nama, dok ja često razmišljam kakav sam prema njima. Većina kaže da nema veze šta si rekao na koncertu, jer to je prošlo, ali ne, ja uvek imam dijalog sam sa sobom i preispitujem se, pa onda pomislim - valjda će da mi oproste, nisam imao nameru da ih povredim.

*Sve je to verovatno i posledica odsustva servilnosti kod vas?

- Da, divljak u potrazi sa slobodom.

*A nikad veća čežnja za slobodom.

- Čežnja je za svim čega malo ima. Toliko je vremena prošlo i onda uviđaš da ti je drago što si kao muzičar i član benda nezavisan koliko-toliko, jer mi svi ipak zavisimo od nekog. Živimo u tim koncentričnim krugovima. Ali, ko je dobar, dobro mu je. Ne gradi se lična sreća na tuđoj nesreći. Kada si uključen i hoćeš da živiš sa svojom svešću i savešću i istinom, uvek moraš da imaš dijalog sa sobom.

*Dakle, kada prođe turneja, ostaćete neko duže vreme sami sa sobom da sve sumirate?

- Da, sumiram, izumirem - što kaže jedna pesma.

*Da li ste vi pokušali da pravite kompromise?

- Hteo sam, ali nisam mogao, jer oni uvek idu nauštrb tebe, tvog integriteta i identiteta, tvog bita. Ja sam uvek za sporazum, čak i kada kao pokažem verbalnu agresiju, uvek sam za ono - mir, brate, mir. Hajde da vidimo šta možemo sad da uradimo, da naši životi beže sramoti.

*I šta ćemo sad?

- Sad ćemo da uživamo i budemo zahvalni, jer svima nama je život dao, a mi smo uvek hteli još malo. Bili smo nezahvalni, oholi, razmaženi, naročito u ovo vreme kada se znanje bez mudrosti pretvara u oholost, u neku demonstraciju dominacije, a često ko dominira, druge minira.

*Da li je to, ipak, pre manifestacija nemoći?

- Upravo to. Baš kao i svaki dignuti ton. Priznajem, svakog dana ja pogrešim, ali nikada nisam u fazonu da me baš briga zbog toga. Mene to jede. Odjednom ti svako nerazumevanje promeni frekventno stanje, dolazi do varnice, do debalansa ravnoteže gde ti dobre misli beže. Sve je manje ljudskog u nama, a sve više postajemo potrošači i kante za otpatke. Ipak, nije mi svejedno i nisam ravnodušan; da je drugačije, ne bih pisao pesme.

O SEBI SE UGLAVNOM ĆUTI

*SLUŠATE ploče, ne "slušate" šta kažu društvene mreže?

- Slušam gramofon, a društvene mreže ne koristim, iako postoje profili sa mojim imenom. Više me nervira što mi pripisuju gomilu stvari koje nisam rekao. U maketi geta naći će ti mesto, uz espreso učiniće vešto. Ljudi ne gledaju svoja posla, bave se tuđim, jer je to najteže. Tuđ život kljucni, pljucni, o sebi se uglavnom ćuti.

NASLEĐE (SMO) OVE ZEMLjE

*POSLE četiri decenije čini se da idete u nasleđe, pa tako roditelji uče decu da je važno da slušaju "Partibrejkerse"?

- Mi smo definitivno nasleđe ove zemlje, nadam se pozitivno. Svuda u regionu nam kažu da smo im obogatili život, što znači da nije bilo uzalud. Jer zbog sveopšteg amaterizma u društvu, ljudi bez dara, sposobnosti, znanja i vizija hoće da te pakuju u kutiju šibica. I onda moraš organski da reaguješ. Na kraju krajeva, naše pesme ostaju i posle nas.