VOJVOĐANSKE PESME - DUMINA ŽIVOTNA PRIČA: Za doprinos muzici Milan Prunić iz Kikinde dobio nagradu za životno delo

Savez estradno-muzičkih umetnika Srbije nedavno mu je dodelio nagradu za životno delo za sveukupan doprinos.

- To je nagrada za kontinuirano izvođenje tradicionalne vojvođanske i gradske pesme. Nikada nisam odustao od tog pravca. I nikada nisam podilazio publici. Nije bilo para zbog kojih sam menjao repertoar. Time sam doprineo očuvanju izvorne vojvođanske i gradske pesme - objašnjava Milan Prunić (73).

Pesmu s početka priče napisao je pre 35 godina i bila je najbolja na prestižnom festivalu "Zlatna tamburica", a on nagrađen za tekst i za muziku. Od tada više nije bio nepoznat autor. Posle je otpevao ili napisao nezaboravne pesme "Zavejan je put za salaš moj", "Ima jedan grad", "Vojvođanski venac", "Nada", a onu o "Dva brata iz ravnog Banata" danas rado pevaju mladi ljudi. Najveći uspeh postigla je "Sećanje i svetovanje". Za nju je dobio "Zlatnu tamburicu", nagradu za interpretaciju i nagradu publike.

- Dosta mi je bilo salaša, tamburaša, čardaša i paprikaša. Gledajući jedan film dobio sam inspiraciju da napišem nešto drugačije. Tako je nastala pesma koja govori da su u vremena neka davna, siromašna ali slavna, smeh i pesma bili sreća, a ljubav od svega veća - recituje, u dubokom uverenju u tačnost tih reči.

Najduže je svirao sa orkestrom "Uspomene", koji je osnovao 1981. godine. Od majstora harmonike Dragana Aleksandrića dobio je savet da naprave nešto po čemu će biti drugačiji od drugih, a publika će to prepoznati.

- Zamolio sam ga da mi to napiše na parče papira. Pokazao sam to članovima "Uspomena" i tako ih ubedio da snimimo prvu ploču. Bilo je to 1984. Šest godina svirali smo u čuvenoj "lalinskoj sobi" hotela "Narvik". Tri godine u "Lovcu", godinu dana u "Radničkom domu", a onda devet godina u reprezentativnom restoranu "Žal za mladost" u Novom Sadu - otkriva Duma.

Zbirka priznanja je sadržajna. Samo jedne godine dobio je čak tri: plaketu "Janika Balaž", prvu nagradu na festivalu "Zlatne žice" i Nagradu grada Kikinde. U kolekciji su još i priznanja estradnih umetnika Vojvodine i Srbije, Zlatna značka KPZ Srbije. Njegovo pevanje čuva se u nacionalnim fonotekama Radio Novog Sada i Radio Beograda. Pratili su ga najbolji tamburaši i harmonikaši. U biografiji su nezaboravani koncerti u Izraelu, deset nastupa za 14 dana, pred publikom koja ranije nije čula tambure.

- U Jerusalimu je 700 ljudi ostalo ispred sale. Tri puta sam izlazio na bis. Važan je i koncert u SNP kao retrospektiva "Zlatne tamburice". Pamtim i koncert na "Marakani", pred 40.000 ljudi. Bio sam ponosan kada sam kao ortodoksni "zvezdaš" video svoje ime na semaforu. Veličenstven je bio koncert "Sto tamburaša" i mnogo žalim što nije zaživeo. Važan je i onaj u Novom Sadu za 25 godina mog rada - navodi pevač, poznat po nadimku Duma, koji je dobio po nekadašnjem lokalnom fudbaleru.

OSTVARIO SVE ŽELjE IZ MLADOSTI

Mnogo je Duma dao muzici, a život mu je uzvratio na najlepši način. Ostvario je sve želje iz mladosti. Kada je između fudbala i muzike odabrao pesmu, poželeo je da snimi ploču. Kada je jedne februarske večeri prvi put poljubio Dragicu Rajkov, poželeo je da se njome oženi. Iz vojske joj je dnevno slao po dvanaest pisama i isto toliko dobijao. Kada su se venčali, priželjkivao je sina. Dobili su dvojicu. Završili su osnovne muzičke škole, ali se ne bave muzikom.

TROSTRUKA BRIGA

VREME korone donelo je Prunićima veliku brigu. Sinovi Vasilije i Vladimir su lekari, specijalisti, a snaha Aleksandra medicinska sestra. Njihov odlazak na posao je svakodnevni stres. Sve ih uveseljava i iznenađuje najmlađi Prunić, Vasin sin, koji je ime dobio po dedi. Mali Milan starijem često kaže: "Duma, opusti se malo".