KUM MI JE IZVUKAO IME NA LUTRIJI: Ispovest Vanje Bulića - Pisali su da sam srpski izdajnik i tvrdili da se zovem Vahidin

- Rođen sam 1947. godine, po obrascu nove države: majka Bosiljka iz Cetinja i otac Dušan sa Durmitora započeli su zajednički život u Štipu. Otac je bio vojno lice, a majka gimnazijalka. Mene su napravili u Štipu, a rodio sam se u Kumanovu. Sestru su napravili u Kumanovu, a rodila se u Skoplju. Ime sam dobio tako što su očevi kumovi u oficirsku šapku ubacili cedulje sa tri imena - Kostja, Nikita i Vanja. Kum je izvadio ceduljicu sa mojim imenom, koje sam mnogo godina kasnije ukrasio na krštenju imenom Obrad - ispričao je voditelj.

Poreklo porodice Bulić vodi iz Crne gore.

- Devedesete godine su mi pomogle da u isto vreme budem Srbin, Crnogorac, Jugosloven, musliman i Hrvat. Sve to je posledica pisanja u Dugi. Kad nema argumenata protiv istine, pusti se priča da je autor pripadnik druge nacije, a to je dovoljan dokaz da piše sa pozicije domaćeg izdajnika i stranog plaćenika. Da sam Hrvat, prva je napisala Mila Štula. Na ulici sam je presreo i pitao odakle joj taj podatak, a ona mi je odgovorila da je samo napisala da sam "tak dobro kotiran u Zagrebu". Sa Trećeg kanala sam oteran uz preporuku direktoru televizije koja glasi: "Teraj onog Hrvata". Bio je to dovoljan razlog, koji mi je istaknuti funkcioner beogradske televizije dodatno obrazložio: "Nemoj da se*eš, ponašao si se kao Hrvat.

Novinarka Milijana Baletić je Željku Mitroviću, na čijoj sam televiziji radio, poslala telegram sledeće sadržine:

"Dokle će Turčin Vahidin Bulić da truje srpsko informativno područje?" Deset godina kasnije u novosadskom Dnevniku, kolumnista Đorđe Randelj je napisao da je Vahidin Bulić, zvani Vanja, pobio više dece nego Artuković u Jasenovcu. Na sudu je rekao da misli na ubistva izvršena mojim tekstovima i televizijskim emisijama, za koje sam, inače, dobio sve ovdašnje nagrade, između ostalog i Zlatni beočug za "trajni doprinos kulturi Beograda". Izgubio sam na sudu i ostao bez izvinjenja koje sam tražio, a obrazloženje je bilo da sam javna ličnost i, kao takav, valjda, imam ulogu javnog klozeta koji može da zapišava ko hoće i kad hoće- ispričao je Bulić.

Sve delime o poreklu uspeo je da razreši:

- Moju nacionalnu pripadnost rešila je moja majka kada sam na popisu krajem devedesetih godina imao dilemu kako da se opredelim. Kad sam rođen, upisan sam kao Crnogorac, jer je nekoliko godina pre toga u Jajcu formirana crnogorska nacija. Pa sam sedamdesetih godina postao Jugosloven, jer je Tito formirao tu naciju. Na popisu uoči rata, shvativši šta nas čeka, pola porodice sam upisao kao Crnogorce, a pola kao Srbe. Moj otac je tvrdio da je to isto. Onda je moja majka izvadila njene i očeve crkvene krštenice izdate u Cetinju i Žabljaku, u kojima piše "Bosiljka od oca Blaža, Srbina pravoslavne veroispovesti" i "Dušan Šljivančanin od oca Radula, Srbina pravoslavne veroispovesti". Majka je postavila jednostavno pitanje: "Ako su ti dedovi bili Srbi, šta si ti?"

Interesantno je kako je dobijeno prezime Bulić. Moja prabaka Milosavka Šljivančanin ostala je rano udovica sa šestoro dece. Imala je lep ten "kao bula", pa su je zvali Bulica. Iz pijeteta prema majci, sinovi su kasnije od njenog nadimka izveli prezime Bulić. Po babi Keki, deo Šljivančanina se preziva Kekeri, po babi Jegedi Jegdići, Vuki Vukićevići... - ispričao je Vanja.

BONUS VIDEO - ŠTA SE KRIJE ISPOD CENTRA BEOGRADA: Izgradnja tržnog centra otkrila je samo deo istorije našeg grada

(KUrir)