SAMO DA JOŠ JEDNOM ZAPEVAM U DOMU SINDIKATA: Pevač narodne muzike Zoran Kalezić, za "Novosti", posle operacije raka pluća

Obradovao se Zoran telefonskom pozivu našeg lista, jer ga za "Večernje novosti" vezuju divne uspomene. Drugovao je sa "Novostima" još od početka karijere, daleke 1969. godine, i uvek se rado odazivao akcijama i druženjima koje smo organizovali.

- Kako mogu da se osećam - kaže, za "Novosti", Kalezić.

- Borim se. Sada idem na hemoterapiju, u specijalnu kliniku za plućne bolesti "Brezovik" u Nikšiću. Te hemoterapije su jedina nada čoveku koji ima rak pluća, one mogu da "kupe" dve-tri godine života, a ja verujem u medicinu. Imao sam neku svoju viziju da se lečim tu, gde je moj narod. Jer ja sam narodni pevač, umetnik naroda. Ako treba da skončam, bolje da to bude ovde, nego da skončam kao nečiji sluga u inostranstvu.

Govori nam pevač toplog i setnog glasa da mu ne treba ništa, jer je odavno napunio dušu svojim očima. Problem je, kaže kad su oči gladne, pa čovek ima velika očekivanja, da ima dobru platu, da vozi besna kola... On, naglašava, nije iz tog sveta. Umetnik je svih onih koji ga vole, zato se vratio u Crnu Goru, na svoju dedovinu. Pa, ipak, iako je rođen u Danilovgradu, Kalezić nema status umetnika u zemlji u kojoj živi, i to ga boli. U Srbiji je stekao status istaknutog umetnika, a u Americi status zaslužnog umetnika, i to isključivo svojim pevanjem.

- Jednostavno sam ničiji, a kad si ničiji, niko za tebe ne daje ni pet para - govori nam Zoran.

- Kada je skoro jedan moj prijatelj potegao to pitanje, dobio je odgovor: "Što ne ide u DPS, on je njihov pevač". A ja sam uvek pevao svom narodu. Bolest je mnogo skupa. Ne daj bože, nikom! Neću da puzim ni pred kim, ne želim da se ponižavam. Nisam ja mandatorni čovek, niko me nije postavio na mesto na kom sam, niti mi je dao mandat. Narod me je odabrao, i od penzije koja iznosi 320 evra, a koju sam stekao svojim radom, živim i lečim se.

Da nije džabe pevao i živeo, Kalezić se uverio u bolnicama u Podgorici i Nikšiću, gde se prema njemu odnose sa velikim poštovanjem:

- Tu sam shvatio šta znači biti narodni umetnik. Doktori, hirurzi i celokupno medicinsko osoblje pokazuje mi ljubav u svakodnevnom ophođenju, što me čini srećnim.

Još više sam srećan što je uz mene i supruga Irena, jer deca žive svoje živote, sin u Americi, a ćerka u Beogradu.

Priznaje nam umetnik, koji će 1. februara proslaviti 72. rođendan, da ima jednu želju...

- Voleo bih da održim još jedan koncert u Domu sindikata, hramu muzike, gde sam mnogo puta izlazio na binu. Prvi put 1972, kada sam koncert poklonio divnoj deci iz Škole učenika u privredi. Meni je pesma sve. Pevaću do poslednjeg daha. Pevao sam nedavno i na stihove Alekse Šantića i Vite Nikolića, ali, nažalost, nijedna diskografska kuća ne želi da objavi album sa tim pesmama.