NAJBOLJA EVROPSKA GLUMICA UŽIVA U PRAZNIČNOJ AMOSFERI: Jasna Đuričić iskreno o sebi, karijeri i filmu "Aida"

Evropska filmska akademija EFA je na 34. virtuelnoj dodeli evropskog Oskara u Berlinu Jasnu Đuričić proglasila najboljom evropskom glumicom za glavnu žensku ulogu u filmu „Quo vadis, Aida?“. Tako je na crvenom tepihu stala rame uz rame sa Entonijem Hopkinsom, laureatom za najboljeg evropskog glumca. Naša najmlađa dobitnica „Dobričinog prstena“ će uglednim evropskim priznanjem dodati još tri tačke na svoj raskošni talenat i mnogo rada zahvaljujući kojima je publici i sebi u preko tri decenije na sceni podarila velike uloge, kako prenosi blic žena. 

Dužni smo da unutar sebe tražimo radosti

 – Ne mogu da se požalim na 2021. Ne mislim samo na nagradu, jer desilo mi se mnogo lepih stvari. Zapravo sveukupno nije dobro, ali smo dužni uvek da unutar sebe tražimo radosti, živimo od dana do dana, budemo zahvalni za trenutak i da nam to bude izlaz. Ne znam da li sam ijednu nagradu želela, ali oduvek mi je bilo važno da gluma za mene ima dublji smisao. Da ne mislim gde sam rođena i radim, nego da to ima jednak značaj bilo gde u svetu bez obzira na različit jezik, mentalitet i boju kože. Smisao je isti. Posle dobijanja nagrade ništa se u mom životu nije promenilo, niti sebe tapšem po ramenu – kaže Jasna (55).

Seća se da je bio 8. mart kad joj je Jasmila Žbanić, rediteljka filma o ratnim događajima 90-ih u Srebrenici, poslala telefonsku poruku s predlogom da pročita scenario za glavnu žensku ulogu.

– Njen komentar je bio da je taj praznični dan dobar početak za jedan takav projekat i složila sam se s tim. Odmah sam znala da ću igrati majku koja se bori da spase svoje najmilije muške članove porodice u srpskom zarobljeništvu u Srebrenici.

Rola Aide joj je među prvih pet favorita. Kategoriju najdraže uloge nema, svih se i ne seća.

– Bilo je propalih projekata, ali ne osećam žal ni za jednim netumačenim likom. Verujem da nas stvari pronalaze, zato se nikad nisam gurala za uloge. Poslednju deceniju su mi knjige proze zanimljivije od teatra, filma i muzike i ne vidim veći potencijal od literarnih izvora za nove uloge.

S egom je, tvrdi, teško proceniti kako stojiš. Treba biti velika kuka s egom, koji je prevrtljiv, i taman kad pomisliš da si nešto savladao, podseti te da i nisi sasvim. Evropska nagrada donela joj je veliku radost, podsticaj, ali i uverenje da ništa još nije definitivno i treba ići u nove radne pobede.

– Prerano je i pretenciozno da zbog nagrade očekujem velike pomake u dosadašnjem profesionalnom putu. Sada se radujem praznicima, kućnoj atmosferi i da okitim dom, šljaštećim lampionima, mirisom kolača, smehom, odmorom uz porodicu i prijatelje. Iz detinjstva mi je ostalo jedva čekanje na te praznike jer je u vreme Jugoslavije to bio baš svečarski obeležen dan. Pamtim da sam sa starijom sestrom Verom tražila po kući sakrivene poklone 1. januara. I radovale smo se zajedno sa roditeljima. Plus italijanske lutke s ravnom kosom oko nas. Iako je i moja ćerka Una (27) odrasla i živi svoj život, ja i dalje sa istim žarom ukrašavam dom za novogodišnje i božićne proslave.

Kad rano napustiš rodni grad, svi gradovi su tvoji

Rođena je i odrasla u Rumi. Majka Dobrinka joj živi tamo, tata Savo nije više među nama. Sestra je učiteljica, majka je bila knjigovođa, otac trgovac, a ona inspirisana umetnostima odmalena. Retko ide u Rumu, a Beograd i Novi Sad su joj podjednako važni i njeni.

 – Kad rano napustiš rodni grad, svi gradovi su tvoji i svuda se osećaš privremeno. Posle osmoletke roditelji su me podstakli da zbog mog muzičkog talenta od 15. godine učim Srednju muzičku školu „Isidor Bajić“ u Novom Sadu. U toj školi sam srela drugare iz dramske sekcije koji su otkrili i podstakli moj glumački talenat.

Iz drugog puta je upisala studije glume u klasi profesora Branka Pleše na novosadskoj Akademiji umetnosti. Teško joj je pao prvi poraz i godinu dana je strepela, ali odlučna je da opet pokuša. Takva je uvek u svemu.

 – Kao tinejdžerka nisam imala mnogo samopouzdanja, ali u vrtiću sam najboljoj drugarici nasred bine među članovima hora zapušila usta jer se zbunila da otpeva deonicu pesme, pa sam to uradila umesto nje i napravila skandal pred publikom. Verovatno bih bila muzičar da nisam glumica, scena mi je oduvek privlačna.

Glumci ceo život prođu kao na lađi, s uvek spremnim koferima

Veruje da je Bog pogledao njene klasiće i nju time što im je Pleša bio profesor. I ona danas slovi za vrsnog profesora glume na toj Akademiji.

– Rastem kao kvasac kad čujem pohvale studenata za svoj pedagoški rad. Nisam mogla ni da sanjam da ću biti niti sam ikad želela da budem profesor. A to mi je donelo predivna iskustva i privilegiju da radim s mladim glumcima zahvaljujući predlogu ljudi koji su me prepoznali za to mesto.

Veruje da je teatar za mlade ljude jer traži ogromnu energiju. Najviše rola našla je dosad na pozorišnim daskama.

– Ranije mi se nisu često dešavale filmske uloge, a onda se desio lik Aide. S ovim stažom do glume mnogo lakše stižem za svaki zadatak, a opušteno stajem i pred filmsku kameru. Razlika je što filmsku ulogu snimite i zaboravite je, dok za teatar vežbate na probama dva meseca, imate premijeru i igrate je ponovo svako veče ko zna koliko dugo. Imala sam i po četiri uloge na repertoaru mesečno, pa kad pomnožite, to je mnogo sati života u teatru. Ali to je moja privilegija i opredeljenje.

Spremna je i da igra u nekom holivudskom ostvarenju. Veruje da imamo mnogo darovitih glumaca, kao i bilo gde na planeti.

– Razlika je samo što je nama u ovom delu sveta umetnički put mnogo grbaviji, a toliko je naših mladih glumaca spremnih sada za Holivud. Meni su bile potrebne godine da steknem umetničku celovitost i samopouzdanje.

Često joj se učini da bi mogla da živi bez umetnosti. U svakodnevici nalazi mnogo kreativnih izazova daleko od scene.

– To ima veze sa zrelošću. Ali priznajem da mi nikad periodi nemanja posla nisu bilo toliko dugi da presečem svoj put glume i odlučim se za nešto sasvim drugo. Nije mi dosadno ni kad ne igram. Ljubomir Simović je lepo rekao da glumci ceo život prođu kao na lađi sa uvek spremnim koferima, a to drugima deluje frustrirajuće kao nomadski život.

Pomislim na ćerku Unu stotinu puta dnevno

Ljubavni život deli sa doajenom glume Borisom Isakovićem. Gluma im je i deo privatnosti.

– Boris je bio pored mene kad sam dobila vest o evropskoj nagradi i prvi mi je čestitao. Nisam tada zaplakala od sreće, mada često zaplačem. Danas on i ja nemamo međusobni takmičarski glumački duh, niti non-stop pričamo o glumi kao kad smo bili mladi. Jednostavnije nam je sada. Boris je odličan u glumi, a i ja sam, i to je to. Podrška smo jedno drugom, on je i moj najbolji prijatelj. Boris ima sina Stefana, lepo se slaže s Unom.

S ponosom priča o ćerki, scenskom dizajneru. Brižna je mama, ali nije joj zahtevna ni naporna u svom materinstvu.

– Una je diplomirala i masterirala u Novom Sadu, a zatim i na master studijama u Berlinu. Od 1. februara zaposliće se u prestižnom „Maksim Gorki“ pozorištu u Berlinu. Ne čujemo se svaki dan, niti sam je ikad kontrolisala u svemu i stalno. Džabe to ako nemaš bliskost duše s detetom kao majka, a nas dve je imamo. Ni moja majka Dobrinka meni nikad nije dosađivala, niti to sada radi, iako sam ja bila neposlušni zvrk kao dete i teško me je bilo savladati. Otac je bio vrlo odgovoran, verujem da sam na njega štreber. I deda Ilija po ocu mi je bio mnogo važan odmalena.

Pomisli na Unu stotinu puta dnevno kao svoje voljeno biće. I zna da Una to zna i bez reči.

– Poštujemo se i volimo. Materinstvo mi je zauvek stavilo u prvi plan jedno drugo biće i mnogo time učim.

Mesec dana mora puni energiju

Jasna oseća da često zaboravlja na sebe, a da ne treba. Pronalazi načine da se puni energijom.

– More od barem mesec dana je Borisu i meni punjač energije svakog leta. Poslednja dva leta smo proveli na Hvaru, volimo Istru, Grčku. Ne idemo daleko. Vozim dasku s veslom na moru već četiri godine. To mi je opsesija. Kad mi se nešto dopadne, navalim na to dok ne savladam. Veliko mi je zadovoljstvo da dok veslam razmišljam o svemu i meditiram u prirodi. To se vozi po jezerima i rekama, ali kod nas nije dostupno još. Na odmoru nam prijaju usamljena mesta i anonimnost iako sve najlepše mislim o publici.

Popularnost joj nije došla na prvu loptu zbog javne scene, kao svima prepoznatljivom TV licu.

– I to je dobro. Ovo nije Holivud i naš pojam zvezde ne postoji u tom formatu. Ugodno je kad čujete lepe reči o svom radu kad te ljudi sretnu na ulici. I ne mislim da su glumci surevnjiviji i poročniji od nekih drugih profesija, dopisuje se to nama jer smo istureni javnosti, a tako se i preteruje.

Žena u haljini je prava žena

Iznedrila se i kao žena od vrhunskog modnog stila. Recept za tip-top izgled prilagođava unutrašnjem biću i uzrastu.

– Uvek mi je važno da se osećam slobodno u garderobi. Obožavam haljine i često nosim crne odevne predmete jer je to okej za mnoge prilike. Žena u haljini je prava žena i, što bi moja baka po majci Olga govorila, „sa haljinom si obučen“. Ona je umela da kaže i za odabir emotivnog partnera: „Nađi nekog spram sebe“.

Kućevni je tip, njena mama je to primetila.

– Nekad smo mnogo vremena provodili zajedno u kuhinji. Mame i bake su kuvale, a deca pisala domaći i igrala se tu. Niko me nije učio, a obožavam da kuvam kao rođena Sremica. Slaniši su mi omiljeni, a i masni zalogaji. Već dve godine retko jedem meso, nisam ljubitelj slatkiša. Pored mene niko nikad ne bi bio gladan. Umem ni od čega da napravim bogovski ručak.

Neispunjenih velikih želja niti žal za nečim – nema. Ranije je kao svoj veliki poraz osećala razvod.

– Sada mi je to smešno. Treba dati sebi snagu i šansu za novu ljubav koliko god puta je potrebno. U slučajnosti ne verujem. I nikad se ne svađam. Ali kad mi nešto nije po volji, kažu da to ne umem da sakrijem i emitujem negativnu energiju, pa se svi sklanjaju. Najveća mi je mana da ne govorim na vreme šta mislim, pa trpim u sebi.

Za sve u svom životu dosad daje ocenu „dobro je“ i „ima smisla“. Ništa ne bi menjala.

– Kad imam probleme, prvo sama sa sobom ostajem. Ne hrlim da drugim ljudima otvaram dušu na prvu loptu, trudim se da dam vremena i drugima i sebi. Ranije je to bilo nesvesno a sada ciljano. Nemoguće je da iko o ikome sve zna, svi smo mi jedinke i raznovrsnosti i kad ima bliskosti. Da li ćete podleći osećaju da ste na kraju nekog puta ili predstoji još, individualno je. Ja sam sebi najgori kritičar. Zato uvek idem dalje i radoznala sam.

Cenzuriše misli o budućnosti na duge staze. To su samo projekcije koje ne vode ničemu i troše vreme i snagu zalud.

 – Nekad poželim da sam više isplanirana po satnici, ima ljudi koji vode beleške sa spiskovima i podsetnicima. S vremena na vreme ponešto zapišem, ali ne kao podsetnik.

Svesna je da bi za sve postignuto sebi mogla da kaže: ti si žena, majka, kraljica. Ali to ne čini.

 – Ćerki upućujem reči podrške jer zaslužuje to. Nisam sanjala nijednu svoju nagradu, taman posla. Odavno ne primam k srcu negativne komentare, pogotovo kad su besmisleni. Gluma mi je, na skali do deset, na osmom mestu, a najmiliji ljudi ispred. Danas sam sa sobom na ti. U svemu bi mi bilo lakše da sam muškarac, ali im ne zavidim. Obožavam što sam žena. Snaga, osećajnost i ljubav u ženama je fantastična i na neki način onostrana, jer su nam senzori okrenuti u svim pravcima dok jer muški svet skloniji crno-belom pogledu.

Aida je rađena pre pandemije

Filmsku rolu Aide snimala je 2019. pre pandemije.

 – Da je odloženo snimanje zbog korona virusa, ne bi se film ni snimio. U 21. veku je smešno i maliciozno da glumca poistovećuju s ulogom, što mi se desilo s Aidom, a to najčešće čine ljudi koji nisu videli film i skloni su da zatamne tuđu vrednost. To je dobar film i treba da ga vidi što više publike.

BONUS VIDEO:

Najbolji su kadrovi iza scene - snimanje filma o Tomi Zdravkoviću