TAMARI SE DIVILI I SVETSKI KREATORI: Jedna od najpoznatijih jugoslovenskih manekenki preminula u 87. godini

Smatraju je pramajkom svih naših manekenki, jer je udarila temelje toj profesiji, osnivajući 1967. Udruženje manekena. Ideja joj je bila da manekenski posao podigne na viši nivo, da on postane ozbiljna profesija kojoj bi se devojke posvetile na duže staze, uz bolji honorar, staž, ugled i poštovanje.

Odgovarajući jednom na pitanje iz Prustovog upitnika, kako biste voleli da umrete, rekla je: "U cipelama". Tamara je rođena 1934. u Somboru i rasla je u velikoj porodici u kojoj se, kako je govorila, znao red i na tome je oduvek bila zahvalna. Karijeru je započela 1958, kada je prvi put nastupila na Sajmu mode. U to vreme, tim poslom su se najčešće bavile studentkinje u svojim dvadesetim godinama.

Tamara je imala 24, i vatreno krštenje imala je na reviji koju je režirao Bojan Stupica, pred 3.000 ljudi, među kojima je bio i Kristijan Dior. Svetske kreatore i fotografe zadivila je šezdesetih.

Kada bi čuveni modni kreator iz Beograda Aleksandar Joksimović (koji je mogao da stane rame uz rame sa Iv Sen Loranom), "Jatovim" avionom sleteo u francusku prestonicu, predvodeći jato prelepih, pažljivo izabranih jugoslovenskih lepotica, tada naših najlepših i najboljih manekenki, svi na aerodromu su se okretali za njima.

Za Tamarom, muzom Ace Joksimovića, ponajviše, prepoznajući i ceneći žensku lepotu. - Bilo je to zlatno doba domaće mode koja je osvajala planetu, a naše revije su gledale poznate ličnosti kao što je Iv Sen Loran - sećala se Tamara.

- Sa nekima smo se i lično upoznali, kao što je režiser Klod Leluš, ili glumac Entoni Hopkins, provodili se u diskoteci koju su držali Džejn Birkin i Serž Ginzbur, sreli se sa Brižit Bardo, pili šampanjac sa Kristijanom Diorom... Imala sam čast da upoznam Paka Rabana i nosim njegov model na reviji.

Na modnoj pisti je bila neprikosnovena pune tri decenije, a do kraja života sve veće modne manifestacije kod nas nisu mogle da prođu bez njenog savetovanja. Zapravo je čitavog života ostala u svetu mode, a pre pet godina bila je zvezda revije u Njujorku.

Najlepše uspomene iz detinjstva vezivale su je za Njanju, baku koja ih je, često je znala da kaže, okupljala za slavu Svetog Nikolu, za Božić i Uskrs, a najružnije za mađarski logor u Bačkoj Palanci. Po izlasku iz logora, porodica Bakić se preselila u Beograd, gde su dočekali oslobođenje. - Nekad sam bila rekorderka Jugoslavije u plivanju i druga u državi - ispričala je Tamara jednom prilikom

 - Rođena sam u Somboru. Prenela sam moj bicikl u Sombor i vozim ga kad sam tamo. Imaju lepo uređene staze za bicikliste i mogu da uživam u vožnji.

I kao penzionerka Tamara je bila izuzetno vitalna i aktivna. Beograđani su je često sretali u Kosovskoj ulici, gde bi, uvek pravih leđa i doterana, odlazila u kupovinu, ili da baci đubre. Do svog stana, na sedmom spratu jedne zgrade, često je išla peške, a ne liftom. Volela je da pešači, da se viđa sa prijateljima i bude u toku sa društvenim, a posebno umetničkim dešavanjima.

Govorila je da zbog pandemije korone nije mogla da se druži i kreće kako je navikla. Zbog toga je, kao svedok nastajanja jugoslovenske mode pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka, pisala autobiografiju kroz modu vremena u kom je radila, kada je ta moda bila umetnost.

- Nije mi teško da pišem i biram fotografije - izjavila je Tamara letos, u jednom intervjuu.

- Čovek mora da se trudi dok je živ, da jednostavno živi život, iskoristi ga do kraja. Moj životni moto je da čovek mora sebe da održava dok živi. Tada vredi živeti. Ja se stalno trudim da budem u treningu. Nekad mi je teško i pomislim kako ću sada? Onda sebi kažem: hajde, možeš ti to.

Vreme i mesto sahrane legendarne menekenke biće naknadno objavljeni.

BONUS VIDEO:

Dete ruskih emigranata koje je obogatilo srpsku umetnost