"OČEVO SAMOUBISTVO NISAM PREBOLEO": Potresna ispovest Bojana Marovića o porodičnoj tragediji

- Nisam stigao nikad da mu kažem toliko stvari koje bih mu rekao. Mislio sam da ćemo biti jako matori kad budemo pričali o svemu. Mene su moji roditelji dobili jako mladi, tako da kad sam ostao bez oca nisam izgubio samo tatu, već i prijatelja - rekao je Bojan, prenosi "Blic".

- Moj otac se ubio. To je bio trenutak, to nije bilo planirano. Ali, ja znam da on to nije hteo, to je prosto bio trenutak slabosti. Svi ih imamo, kad ti je muka od svega. Kad sam ga sahranjivao i spuštao u zemlju tada je otišlo pola mene. Nikad se nisam oporavio od toga. Laž je da vreme leči rane. Ne leči, samo to stavi negde tamo. Mnogo puta sam dolazio na njegov grob i pričao šta me muči. U početku se jesam pitao zašto i kako je došlo do toga da sebi oduzme život, ali kako godine idu shvatiš to je tako moralo biti. Neko bi krivio boga, ali nema veze on sa tim, to je samo tvoja odluka. Ništa nije ukazivalo da bi mogao da digne ruku na sebe, nikada. Zato je i bio grom iz vedra neba kada se to dogodilo, a zamisli samo kako boli nakon toga. Bio sam malo ljut neko vreme, jer sam smatrao da je trebalo da bude uz mene, ali sam mu oprostio sve.

Pevač je istakao da mu je najteži trenutak bio kada je pobedio na “Sunčanim skalama”, ali njegov otac nije mogao to da vidi.

"Plakao sam kao nikada u životu"

- Na festivalu sam zaplakao ne zato što sam pobedio ili dobio nagradu, već što sam video prazno mesto pored majke i kume. To me je razvalilo. Sišao sam do majke i plakao kao nikad u životu. Samo sam joj rekao: “vodi me odavde, ovo nije za mene”. I dalje to mislim, muzika jeste to je jedno, ali šoubiznis nije. Ne mogu da budem gad i nevaspitan, drugačije sam baždaren. Moja životna borba tek tada počinje, sa 18 godina. Morao sam da preuzem ulogu oca i da se borim sa svim nepravdama koje su me zadesile. Ali sam u međuvremenu shvatio da je život velika borba i da ne možeš drugačije nego da se boriš. Od oca sam naučio da se gard nikad ne spušta, jer je život takav. Moraš da pokažeš bradu, da ustaneš i ideš daje - istakao je pevač u emisiji “Preživeli” na K1, te se osvrnuo na period kada je postao popularan, ali nije imao novca ni za sendvič:

- U Beograd sam došao 2003. godine, imao sam ugovor sa producentskom kućom. Na svim mogućim tržnim centrima je bio moj poster, ljudi su me saleti na ulici, bio sam najtraženiji izvođač, a nisam imao dinara u džepu. Sećam se, dođem sa nastupa i kažu mi sutra ćemo ti dati novac i nikad ga ne dobijem. Kasnio sam da platim kiriju, zagrevao sam bajat hleb toliko puta da bi se zapalio u mikrotalasnoj. Sećam se da sam imao tri meseca oko 40 nastupa, jedan za drugim, a završio sam tako što sam jeo ostatke sendviča drugog čoveka. Dešavalo se da se probudim ujutru i nemam od čega da kupim doručak. Onda izađem na ulicu i ljudi se slikaju sa mnom, a ti samo moliš boga da ne sretneš nekoga da moraš da ga pozoveš na kafu, jer nemaš kako da je platiš. Danas se toga ne stidim, jer je to trnje koje je moralo da mi načne kožu i da shvatim da zbog muzike treba krvariti. Tada sam bio ponosan da ovo sve kažem, tek posle 20 godina sam rešio da ispričam istinu, jer na estradi ne smeš da ćutiš. Oduvek sam se razlikovao od estrade i zato i nisam za šoubiznis. Samo sam želeo da budem jedan običan momak iz kraja i danas se tako ponašam. Nikad nisam žudeo za skupim stanovima, kolima, već sam želeo da imam novca da bih uložio u muziku. Nikad se nisam bahatio, jer sam tako vaspitan. Tad na početku nisam želeo da sedim po kafićima, nisam izlazio u grad, na nastupe sam nosio knjige, to me je držalo budnim i trezvenim, a ne estradne priče. E to me je na kraju i koštalo i zato sam bio toliko puta opljačkan od strane menadžera.

Na “Skale” otišao sa 15 evra u džepu

Bojan je otkrio kako niko nije verovao u njegov uspeh, te da su mu čak sa “Sunčanih skala” poručili da je njegova pesma glupa.

- Prvo su me odbili za festival, rekli da je pesma jako glupa. Međutim 10 dana pred festival su me opet pozvali i rekli da sam prošao. Mama me je odvela na pijacu kod jednog lika koji je valjao italijansku robu i tu sam se obukao. Samo sam joj rekao: “budu li se ljudi sprdali sa ovim što si mi kupila, stvarno ću da se iselim iz Podgorice od sramote”. Prvo nisam ni hteo da idem, te sam u poslednjem trenutku prevagnuo. Seo sam na autobus sa svega 15 evra u džepu i otišao za Herceg Novi. Tamo su me naravno dočekali kao klasičnog balavca, nisu ni imali sobu do poslednjeg trenutka za mene. Međutim, kad sam odradio probu, znao da ću pobediti i tako je i bilo.

(Blic)