ZANELA ME SVETLA VELIKOGA GRADA (5): Izuzetna interpretacija je bila Marinkovo najjače oružje
VIŠE od četiri i po decenije Marinko Rokvić bio je u narodnjačkoj prvoj ligi pevača.
Najjače oružje bila mu je izuzetna interpretacija. Imao je sreću da sarađuje sa gotovo svim čuvenim autorima, od Buce Jovanovića, Doce Ivankovića, Žarka Pavlovića Valjevca, preko Dragana Stojkovića Bosanca, Dragana Aleksandrića, Miroljuba Aranđelovića Kemiša, Aleksandra Fute Radulovića, Marine Tucaković...
- Imao sam dobre pesme, a to je najvažnije u našem poslu - rekao je u jednom intervjuu Rokvić.
- Uspeh jednog pevača je u onom što ostavlja iza sebe, po čemu će ga pamtiti. Najvažnije mi je da imam pesmu koja me neće obrukati. Na festivalu MESAM 1996. nisam bio najbolje shvaćen. Pevao sam pesmu "Gde je jelek, anterija", ali ljudi nisu razumeli poruku. Data je politička konotacija, bez ikakvog razloga, a pesma je govorila o muzici i zaboravljenim običajima.
Marinko je godinama komponovao po neku pesmu za sebe. U početku je to stidljivo radio, a onda je shvatio da ni čuven kompozitori ne nude ništa bolje, pa se ohrabrio i odlučio da više komponuje. Sredinom devedesetih povukao se iz medija jer gotovo dve godine nije znao šta mu je sa ocem Dragom, da li je živ, zdrav, gde je...
- To se dešavalo nakon što je puklo u Bosni, mom rodnom kraju - prisetio se Rokvić.
- Trebalo je izdržati tu neizvesnost, nije mi bilo do posla, muzike, pesme, televizije, smeškanja... Posle dve godine saznao sam da je ubijen u bezumnom ratu.
Govorio je Marinko da ima mnogo prijatelja, od običnih ljudi do političara, ali najveći prijatelj mu je bila porodica. Od prvog susreta sa Slavicom, znao je da je ona žena njegovog života. Sinove je učio da budu dobri i pošteni ljudi i da vode računa o svom zdravlju. Rokvići su bili poznati kao dobri domaćini, što je retkost za ljude iz Marinkove branše.
- Zna se da krajem leta i početkom jeseni dovlačimo sa pijace silno voće i povrće, da se svi poslovi pomeraju zbog spravljanja zimnice - ajvara, pinđura, kiselog kupusa, turšije, mesa, džemova, pekmeza - priznao je Marinko.
- Krsna slava mi je Sveti Stefan i volim kada sam, kao pravi domaćin, u svom domu, pa spremim kako to dolikuje crvenom slovu u kalendaru.
Vrsni interpretator narodne muzike bio je svestan da su uspesi i padovi logičan detalj karijere svakog pevača. Opterećivala ga je činjenica da publika posle uspeha obavezno očekuje novi hit, pa je imao osećaj obaveze da poštuje tu želju, da učini sve kako ne bi izneverio takva očekivanja, a to nije bilo nimalo lako:
- Pevao sam od prvog razreda osnovne škole. Naravno da tada nisam razmišljao o snimanju ploča. Jedno sam želeo da pesma bude moj život. I postala je!
IZBEZUMLjEN ZBOG NATO AGRESIJE
PO sopstvenom priznanju, pevaču je najteže bilo 1999. kada je bio na turneji po Kanadi, a NATO počeo da bombarduje našu zemlju. Pamtio je odlično Marinko strah koji je osećao prvih dana bombardovanja, jer nikako nije mogao da uspostavi telefonsku vezu sa porodicom u Beogradu:
- Bio sam izbezumljen, čuo sam se sa jednim prijateljem iz Frankfurta i zamolio ga da pokuša da telefonom dobije moju suprugu. Uspeo je i saznao da su se svi sklonili u sklonište u podrumu zgrade. Hteo sam odmah sutradan da se vratim, ali nije postojao nijedan let za Beograd. Čim je saobraćaj uspostavljen, vratio sam se.
KRAJ