ZANELA ME SVETLA VELIKOGA GRADA (1): Marinko je samo jednom zaboravio tekst

Najjače oružje bila mu je izuzetna interpretacija, a rado su ga slušali i ljubitelji izvornog melosa.

Pevao je, praktično, od rođenja, a njegov talenat nije promakao učiteljici Kovi Koradi.

Prvi javni nastup imao je 1961. na školskoj priredbi, kao učenik prvog razreda osnovne škole u Bosanskom Petrovcu. Pevao je klasičnu narodnu pesmu "Višnjičica rod rodila", čiji je tekst zaboravio čim je zakoračio na binu.

- Bilo je to vreme dobrih pesama i sjajnih pevača, kao što su Safet Isović i Zaim Imamović, a kako sam ja Bosanac, normalno je što sam slušao upravo njih i pokušavao da naučim nešto od onog što su unosili u pesmu - objasnio je svojevremeno Marinko Rokvić.

- Nisam imao gramofon, pa me je učiteljica vodila svojoj kući. Tamo smo slušali ploče tih pevača, nastojao sam da ih upamtim i kasnije pevam na školskim priredbama. Tekst pesme zaboravio sam samo jednom. Kasnije se to više nije ponavljalo, postajao sam sve iskusniji i sigurniji u sebe.

Po završetku osnovne škole, preselio se u Beograd, kod 20 godina starije sestre od strica Goge. Nisu ga primili na odseku solo pevanje u muzičkoj školi "Stanković", pa je upisao odsek klarinet. Ali, odustao je od muzičke škole jer mu se klarinet nije dopao, pa je upisao Elektrotehničku školu "Nikola Tesla". Učlanio se i u istoimeno kulturno-umetničko društvo, išao na probe, učio nove pesme:

- To su mi bili najteži trenuci u životu, došao sam iz sela Kolunić u velegrad, nikog nisam znao. Nedaleko od kuće u selu smo imali izvorsku vodu, a u Beogradu se pila česmovača, na to sam se najteže navikao. Tada sam se i prvi put zaljubio i prvi put se poljubio sa devojkom koja je igrala folklor u KUD "Nikola Tesla". Školu sam završio, bio sam odličan đak, ali me elektrotehnika nikad nije interesovala.

Posle srednje škole, Marinko se našao na raskrsnici. Bio je u nedoumici, da li da se zaposli, da li da ostane u Beogradu ili da se vrati u Bosanski Petrovac. U odluci su mu pomogli drugovi Joca, Labud i Zoran, sa kojima je baš te godine pevao. Rešili su bili da se malo oprobaju u kafani, tako da je Marinko pristao da peva i dalje sa njima.

- Mislio sam, pevaću dok me ne pozovu u vojsku, ali je moj poziv u JNA kasnio, a meni se nekako osladilo i pevanje i novac, tako da sam iduće godine, kada je stigao poziv za odsluženje vojnog roka, odložio vojsku.

Bio je srećan, posebno zbog roditelja, oca Draga i majke Bose, jer su ga sa zebnjom ispratili u estradne vode.

- Uvek ću pamtiti zabrinut glas majke kad me je, na početku karijere, svako veče zvala i pitala: "Imaš li posla, sine, imaš li para, ne daj se..."

BIO VEZAN ZA BRATA DUŠANA

STARIJI brat Dušan i Marinko Rokvić su bili mnogo vezani jedan za drugog. Kao deca, svađali su se jedino oko harmonike, jer su imali samo jednu, inače su se lepo slagali i pomagali. Dušan je više voleo da svira kola, a Marinko pesme. Obojica su bili samouki.

- Kad sam ja došao u Beograd, brat nije mogao da izdrži, pa je i on došao za mnom. Zajedno smo živeli kao podstanari, malo se i mučili. On se kasnije zaposlio, oženio i dobio ćerku.

Sutra: Sarajevski festival "Ilidža" presudan za karijeru