PLAČEM KAD LJILJANA UMIRE: Aco Pejović maestralno otpevao pesme u filmu "Toma"

Toliko dobro, da mnogi misle da je u pitanju Tomin glas, a ne Pejovićev.

- Potrudio sam se da to bar donekle zaliči na Tomu i da makar malo dotaknem emociju koju je on imao, iako je gotovo nemoguće da nečiji vokal bude identičan, skoro isti kao Tomin - kaže Aco Pejović za "Novosti". -Nadam se da sam uspeo, a po porukama i pozivima koje dobijam, vidim da su reakcije pozitivne.

Pejović je film prvi put gledao šest meseci pre nego što je premijerno prikazan. Morao je zbog pevanja, i do sada ga je video bar 10-11 puta. Za naš list otkriva da uvek uključi auto-pilot kad gleda film i potpuno isključi sebe iz cele priče, kao da zaista peva Toma, a ne on.

- Ima tri scene u filmu na koje uvek zaplačem - veli nam Pejović. - Najjača mi je ona sa Ljiljanom, kada Toma, odnosno Milan Marić, peva za klavirom i kada Ljiljana umire.

Potresna mi je i scena kada se Tomin školski drug Rama pojavljuje, posle svih tih godina, u bekstejdžu. Toma je tada već dugo bolestan i pita Ramu šta ima novo, a on mu odgovara: "Sve ove godine bi stale u 10 minuta". Scene njihovog susreta i rastanka, kada ga Toma ispraća sa suzama u očima su mi baš jake.

Pitamo Pejovića da li mu je treća scena na kojoj zaplače, ona sa doktorom Aleksom Hadžipopovićem, koga igra Petar Benčina, a on nam odgovara:

- Doktor je sjajan, nema greške, on mi je jedna od jačih uloga u filmu.

Zamoljen da prokomentariše da su vest o Tominoj smrti 1991. prenele sve televizije i novine u Jugoslaviji, koja se tada nasilno raspadala, Aco kaže da je to zato što je Zdravković bio jugoslovenski pevač, koga su svi voleli, od Vardara do Triglava, i od Đerdapa do Jadrana.

- Nije bilo grada i države gde ga nisu voleli i gde ga i dan-danas narod voli. Zato film i obara sve rekorde gledanosti jer ga svi gledaju sa uživanjem - zaključuje Pejović.

Zapratite Nportal na Fejsbuk stranici