FRANCUSKA OPLAKUJE BEBELA: Velikan kinematografije, legendarni filmski i pozorišni glumac Žan-Pol Belmondo preminuo u Parizu (FOTO)

- Bio je umoran u poslednje vreme. Otišao je u miru - saopštio je njegov advokat Mišel Gode.

Harizmatični zavodnik, neustrašivi borac, komičar, večiti dečak celuloidne trake, sam svoj kaskader, snimio je više od 80 filmova. Publika ga je obožavala. Pamte se mnoge njegove ludorije iza i ispred kamere. Za njegova ostvarenja kupljeno je 130 miliona bioskopskih ulaznica. Bio je popularan i na daskama koje život znače, kao u "Sirano de Beržeraku", na primer. Sve je počelo kada je jednog leta slučajno, u šetnji, na bulevaru Sen Žerman de Pre sreo Žan-Lika Godara.

- Dođite u moju hotelsku sobu, snimaćemo film i daću vam 50.000 franaka - opisao je Belmondo ovaj susret.

Dobio je ulogu u filmu "Do poslednjeg daha", a ostalo je deo životne legende. Usledio je "novi talas", filmovi "Čovek iz Rija", "Profesionalac", "Borsalino"... Ko nije odgledao bar jedan film s popularnim Bebelom?

Kritika ga je manje volela. Pripao mu je samo jedan Cezar 1988, koji je odbio jer je stigao kasno, a dobio je i počasnu Zlatnu palmu 2011. Moždani udar doživeo je 2001. a osam godina kasnije vratio se filmu. Snimio je posle toga još dva ostvarenja.

- Svi smo se prepoznavali u Žan-Polu Belmondu. Bio je nacionalni trezor - uputio je poruku francuski predsednik Makron.

Oni koji su ga dobro poznavali, isticali su da je bio najvedriji čovek koga su sreli.

Otvoren, pozitivan, uvek spreman na smeh. Javljao bi se ljudima koji bi ga pozdravili na ulici, pričao s njima, pravio se da ih poznaje, iako nije znao o kome se radi. Nikada nije odbio autogram.

Obožavao je boks. Njegov amblematični nos, uspomena je, međutim, na tuču iz mladosti. Živeo je sto na sat, a tvrdio je da "hiljadu života vrede više nego jedan", kako je pre pet godina naslovio svoju autobiografsku knjigu. U njoj je otkrio najzanimljivije situacije iz svog života, od dečjih dana, đačkog doba tokom nemačke okupacije, preko prvih filmskih kadrova u mladosti, uspešne karijere, najvećih ljubavi... Na stranicama se i poverio da su tih "hiljadu života" prošli prebrzo, brzinom kojom je vozio svoje automobile. Sam je otkrio da su ga "norme odbacivale", a tvrdio je i da "nije talentovan za tragedije", do te mere da mu je bilo teško da zaplače na filmu.

Izuzetno je voleo svog oca skulptora, Pola, i majku Madlenu, do te mere da je reči "majka" i "otac" u knjizi pisao velikim slovima. Nikada, kaže, nije čuo da se svađaju. Otkrio je i da je njegova majka tokom rata čuvala tri Jevrejina. Kada je u starosti izgubila vid, svakoga dana, bez izuzetka, izdvajao je sat vremena da joj čita knjige.

Kao dete, bio je previše nestašan, visio naglavce na ogradi stepeništa, a na ručak odlazio preko prozora sestrine sobe na petom spratu njihovog stana u pariskom 14. arondismanu. Obožavao je klovnove, priređivao kućne predstave za goste, bavio se sitnim švercom cigareta i žvakaćih guma posle rata, nedeljom s ocem obavezno odlazio u Luvr, a s majkom na bioskopske i pozorišne predstave. U očevom ateljeu, s bratom se naslađivao oblinama ženskih modela.

Voleo je kasnije sport, gledao fudbal, išao na Rolan Garos, uživao je u dobroj hrani s prijateljima, odlazio rado u restoran "Alma". Poslednji put, dopisnik "Novosti" je imao priliku da ga sretne i porazgovara s njim pre tri godine u restoranu "Esplanada", kod pariskih "Invalida". Tada se još dobro držao. Učtiv, razgovorljiv, prijatan, kao i uvek.

Prvi susret datira od pre petnaestak godina, kada je odlučio da sa svojom porodicom pokloni celokupno delo svog oca Pola gradu Bulonju Bijankur kod Pariza. Naslonjen na skupoceni štap sa izgraviranom srebrnom glavom, u prilagođenoj ortopedskoj obući, tada se još oporavljajući od moždanog udara, nesigurnog hoda, ali samostalan, uspravan, kao i uvek vedar i raspoložen, u sportskoj majici i sakou, vidljivog i upečatljivog zlatnog lanca, s čelično plavim očima, stoički je prkosio bolesti. Odbijao je da sedne. Teško je govorio, ali se lako smejao.

- Trenutno se odmaram! Sad sam dobro. Mnogo je bolje - rekao je tada za naš list.

Samo ponekad bi, pomalo, kao odsutno, zažmurio da odmori oči. Prvi napad je dobio 1999. na sceni. Izbegao je "Molijerov sindrom", povratili su ga u bolnici u Bretanji, ali je drugi moždani udar dve godine kasnije tokom leta na Korzici ostavio dubokog traga.

Ženio se, posle toga. U 70. rodila mu se kćerka!

- Stela je odlično. Ona grabi u život - otkrio nam je tada srećni tata Belmondo.

Dok smo stajali i razgovarali, saletali su ga poznati i nepoznati, pružali ruku.

- Ne smeta mi gužva. Volim ljude - prokomentarisao je, zagledao se malo, pa upitao:
- Odakle rekoste da su novine?
- Iz Srbije.
- Pozdravite vaše čitaoce - poručio je učtivo, uz neizbežni osmeh.

Čovekoljubiv, s verom u život, kakav je uvek bio.