NAŠ MORISON ZA NAS JE BESMRTAN! Na pariskom groblju Per Lašez, sa poklonicima legende na mestu gde je sahranjen pre pola veka (FOTO)

Tačno je pola veka od smrti legendarnog Džima Morisona. Sahranjen je ovde, među mnogim planetarnim zvezdama.

- Džim je govorio da postoje poznato i nepoznato. Između to dvoje, nalaze se vrata - obraća se Katrin prisutnima, igrajući se rečima u prevodu imena grupe "Dorsi", čitajući istovremeno tekst Bodlera u slavu pesniku dostojnog jednog Remboa.

Živi na Atlantiku. Poslednjih dvadesetak godina, ne propušta nijedan važan datium. Deo je udruženja koje neguje sećanje na Džima Morisona.

Rano je, ali i Morisonovi vršnjaci, kako vreme odmiče, počinju da ustaju ranije. S godinama, navike se menjaju. Nisu više u prvom cvatu. Jedino je njihov idol, na majicama, ostao mlad.

- Žao mi je samo što nas nema više. Obično smo brojniji. Epidemija je kriva - kaže Katrin za "Novosti".

Jednu od onih majica, s besmrtnim Morisonovim likom, nosi i Kristel, koja živi u blizini pariskog Diznilenda.

- Ranije sam dolazila svake godine. Sada sam uglavnom tu kada su okrugli datumi. Obožavam ga. Ovo je način da ga vidim u stvarnosti. Volim njegovu muziku, ali i sve što ga okružuje. Ostaću celog dana na njegovom grobu - ističe Kristel.

Ernesto je iz Luksemburga.

- Ovde smo zbog istorije - koncizan je, dolazeći na hodočašće, u društvu Đuzepa i Pjera iz Katalonije.

Haiko je doputovao tog jutra vozom iz nemačkog Ajzenaha, u društvu još trojice prijatelja.

- Imao sam 13 godina kada su mi 1973. moji staraji drugari pustili pesmu Light my fire. A onda su došle ostale. U njegovoj muzici se mešaju psihodelija, rok i bluz. To je ono što volim - veli Hajko.

Kako vreme odmiče, pristižu mlađe snage. Razvukli se i oni oblaci. Poneku elegičnu suzu s neba zamenio je osunčani žagor radosti. Priča se, po grupicama, francuski, holandski, italijanski, nemački, engleski. Dolazi pokloništvo iz celog sveta. Mlada garda. Jer, Džim Morison je besmrtan. Njima ni pandemija ništa ne može. Sada je to već dobro popunjen ešalon.

- Morali smo da dođemo na pedesetogodišnjicu. Volimo njegovu muziku i sve što je radio - kažu uglas Marta i Fabricio iz La Specije u okolini Pize.

Tridesetčetvorogodišnja Martina iz Poljske, koja u poslednje vreme živi u Parizu, ovu priliku ni za šta na svetu ne bi propustila.

- Moj je idol od rane mladosti. Svake godine sam tu. A sada je specijalni datum. Divim se njegovoj odvažnosti. Bio je živi spektakl - ističe ova mlada Poljakinja.

Valter je u četrdesetoj, Kejt u dvadeset sedmoj.

- Na prvom mestu su njegove reči - poručuje ovaj par iz Dordrehta, najstarijeg holandskog grada.

Valter dolazi svake godine, a Kejt od prošle. Sad znamo i otkad su zajedno, i šta ih je spojilo.

Oko groba, gužva. Pred nadgrobnom pločom grupa Španaca. Hulio, Lidija, Antonio, Fernando i Eduard poziraju za večnost.

- Džim je u našem srcu - kaže kratko Hulio.

Oko spomenika, fanovi ostavljaju poruke za uspomenu. Sveće poređane u obliku broja 50.

Opijaju mirisni štapići. Okolo, pisma. Cveće. Prazne boce. Sažvakane žvakaće gume. Portreti. Srce u ramu.

Grob efemerno štiti zaštitna ograda. Neki je preskočili, da budu bliže stihovima. Stižu čuvari reda i stvari vraćaju u normalu. Sve se odvija u dobrom duhu koji lebdi nad Morisonovim grobom.

Bilo je i onih koji su tu pokušavali da provedu noć.

- Tu su kamere, a i mi ih opominjemo. Zabranjeno je - prenosi nam jedan od čuvara.

Prethodnu noć i juče celog dana nije prestajao defile. Sve je pod konac. Lepo vreme, krenula malo kišica, pa stala baš kad treba.

- Nismo ni znale da je godišnjica njegove smrti. A kada smo čule, bila je to prava prilika da dođemo - kaže nešto starija, u grupi mladih žiteljki Barselone.

One najmlađe nisu još čule Džimijevu muziku, ali posle ovoga, sigurno hoće.

Na izlasku s groblja, odmah iza ugla, odavanje počasti nastavlja se za kapljicom i trpezom u obližnjem kafeu.

- Ludi smo za Džimijem. Zbog njegovih stihova, seksipila, stanja duha - kaže Francuskinja Kristina.

S njom za stolom u većem društvu je Sjuzan.

- Veliki sam obožavalac Džima Morisona. Nikada pre nisam bila na njegovom grobu. Sada se sve poklopilo. Popuštanje pandemije, želja da negde otputujem, Pariz kao grad koji me oduševljava, legendarno groblje Per Lašez, pola veka od smrti mog idola. Zato sam tu - ističe ova Njujorčanka.

Konobar Nino kaže da se spremaju da odaju počast preminulom Nobiju, iz okoline Štutgarta, koji je redovno dolazio na Morisonov grob. Tu su, sada, njegova supruga Koni i kćerka Viona.

- Nastavljamo tamo gde je on stao. Održavamo kontakt s njegovom drugom porodicom, svim

Morisonovim poštovaocima - kaže Koni.

- Živim uz muziku "Dorsa" - dodaje Viona.

Tu je i Žan Iv Rezo, pisac više knjiga o Džimu Morisonu. U jednoj od njih je i otkrio da je preminuo od overdoze, a ne od srčanog udara.

- Mnogi ne znaju da je Morison, u stvari, bio stidljiv. Prve koncerte je održao okrenut leđima publici. Tek posle se oslobodio - kaže nam Rezo.

S njim u društvu je i Jazid Manu, koji se sprema da na jesen objavi veliku monografiju o Džimu Morisonu sa tekstovima napisanim o njemu. Voleo bi da, unapred, pridoda i ovaj još nenapisani, kao pozdrav iz Srbije. Sve je ovde, nekako, smirujuće i pomirujuće.

Na izlasku iz kafea, vrata, koja vode pravo u Morisonov Pariz.

* * * * * * * *

Žil Jepremijan, poznanik velikog umetnika, za "Novosti"

NOSIO SAM PRIPITOG DžIMA NA LEĐIMA

MEĐU prijateljima i obožavaocima Morisonovih stihova i muzike u kafeu "Kod prijatelja Žistena", bio je juče i Žil Jepremijan, čovek koji je imao priliku da uživo sreće legendu "Dorsa".

- Ovo je važan dan - kaže Žil i rado pristaje na razgovor.

Seća se kada je Morisonu jedne noći pomogao da ne ostane na ulici. I, kreće priča.

- Bio sam u čuvenoj diskoteci "Rokenrol cirkus" koju je Morison redovno posećivao. Odavno više ne postoji. Sedeo sam sa prijateljima, a onda krenuo kući. Napolju mi je pažnju privukla neobična scena. Neko je, pijan, udarao nogama u vrata. Pokušavao je da se vrati unutra. Izbacivači nisu hteli da ga puste i tražili su da ode - prenosi naš sagovornik.

Bilo je to u maju 1971, dva meseca pre Morisonove smrti.

- Lik mi se učinio poznatim. Razmislio sam malo i shvatio o kome se radi. Pitao sam ga gde stanuje, ali nije bio u stanju da mi odgovori.

U to vreme, Žil Jepremijan je, kao dvadesetogodišnjak, još živeo kod svojih roditelja.

- A u četiri sata ujutro ne dovode se nepoznati pijani ljudi u roditeljski stan! Onda sam se setio svog prijatelja, muzičkog kritičara Ervea Milera. Pošto tada nije bilo mobilnih telefona, uzeo sam Morisona pod ruku i odveo do prvog taksija, o onda pravo u Milerov stan, na drugoj obali Sene. Nije mi isprva verovao koga mu dovodim - prenosi nam ovu zanimljivu scenu.

Posle toga su se on i Morison videli još nekoliko puta.

- Sreli smo se sledećom prilikom za ručkom. Bio je sa svojom devojkom Pamelom. Ovoga puta trezan - završio je storiju Jepremijan.