SEĆANJE NA JEDNOG OD NAJVEĆIH HEROJA SRPSKE: Na današnji dan je poginuo Boro Nović, "Novosti" donose detalje njegovog pada
PRE tačno 26 godina, novembra 1994. godine, izvršavajući borbeni zadatak kao pilot Vojske Republike Srpske u rejonu Cazina (FBiH) poginuo je Boro Nović (1964), jedan od najvećih heroja otadžbine.
Sećanja na njega ne blede ni posle dve i po decenije od kako se, tada u tek 30 godini života, sa svojim „ORLOM“ zauvek vinuo u nebo i legendu.
Kako su „Novosti“ najavile, Derventa i ovaj kraj Posavine će, kao mesto njegovog detinjstva, odati mu počast tako što će jedna od ovdašnjih ulica u izgradnji poneti njegovo ime.
- Naš Boro, naš ponos! Dosta nas je dosta dalo, a Boro je dao najviše-svoj život! Bio je heroj našeg naroda i ne smijemo ga prepustiti zaboravu. Ponosni smo što smo ga lično poznavali i što je naš. Ded mi je pričao da je Boro gootvo svake nedelje, praveći dva-tri kruga, leteo iznad naše kuće, Dervente i svojih Cerana, i neustrašivo odlazio dalje u službi odbrane otadžbine. Neka počiva među anđelima, večna mu pamjat i slava - samo su neke od ispisanih poruka na društvenim mrežama povodom godišnjice stradanja pilota Novića.
ODLIKOVANjE OTADžBINE
U TRENUTKU pogibije Nović je bio u činu kapetana 1. klase, a posthumno je unapređen u čin majora avijacije. Otadžbina ga je odlikovala Ordenom zasluga za narod i Ordenom Miloša Obilića.
- Bio je veliki čovek i patriota! Istodobno, mlad i veliki borac-junak, vrhunski obučen, koji je imao srce i petlju za velika dejstva. Sve pohvale njegovom saborcu, takođe izuzetnom pilotu iz susednog derventskog sela Donja Lupljanica Zlatku Mikereviću, koji je i pokrenuo inicijativu. Hvala i Derventi, na spomen ulici. Malo je mesta poput Dervente da su nebo iznad nje i celokupne otadžbine branila dva njena sina-pilota. Boro je izgubio glavu pa zaslužuje da jedna ulica nosi njegovo ime-kaže za „Novosti“, Janko Kecman, saborac-oficir, prekaljeni branilac neba iznad prkosne Krajine i Srpske.
„Novosti“ tim povodom otkrivaju detalje pogibije, herojstva i patriotizma ovog ponos-sina Srpske i srpskog roda. Tog 19. novembra 1994. Boro je bio na borbenom zadatku raketiranja Fabrike naoružanja u Cazinu.
- Takozvani 5. korpus (bihaćki) ABiH pod komandom Atifa Dudakovića uz redovne tovare naoružanja koje je dobijao od svojih ino sponzora i saveznika, u toj fabrici proizvodio je punom parom i projektile punjene ekserima, šrafovima i drugim železom. Sve u cilju da srpskim borcima i pogotovo civilima nanese što veće stradanje. Boro je bio potpuno svestan da mu smrtna opasnost ne preti samo od NATO lovaca, već i od tzv. RV i PVO ABiH. Znao je on da NATO muslimanskoj strani gleda kroz prste, pa se posle rata hvale da su imali više od 7.000 letova, da su ratnim priznanjem „Zlatni ljiljan“ odlikovali, mahom poginulih, sedam pilota, sa više oborenih letilica - priseća se naš izvor, pod kojim vrebajućim opasnostima je bio izložen srpski avijatičar.
Nažalost, to nije bilo sve. Novića je, tog dana oko 15,20, U neustrašivom brišućem letu zadesio veliki peh tragične sudbine.
- Da bi izbegao NATO radare i lovce a istovremeno ne mareći na neprijateljsku vatru sa zemlje, očito, Boro je u jednom deliću trena prenisko spustio svoj „ORAO“ i iza jednog velikog brda iznedada krilom zakačio o dimnjak jedne druge fabrike. Poginuo je u svojoj letilici koja je eksplodirala udarivši u stambenu zgradu. U jednom vojnom muslimanskom izveštaju stoji da je tada „poginulo devet osoba“ - saznaju „Novosti“ detalje Novićevog odlaska u besmrtni nebeski odred branitelja otadžbine.
Zemni ostaci pilota Bore Novića, u proleće 1995., našli su smiraj u selu njegovog detinjstva i rođenja njegovih roditelja u Donjim Ceranima, kod Dervente. Identifikovan je zahvaljujući saobraćajnoj dozvoli, pronađenoj u njegovom kombinezonu.
ODAZVAO SE ZOVU OTADžBINE
MAJOR Boro Nović rođen je 30. januara 1964. godine u Jaši Tomiću u Srednjebanatskom upravnom okrugu u Srbiji, a sa navršene četiri godine doselio se u Donje Cerane, derventsko selo i rodno mesto oca Đurađa i majke Saje.
Nakon što se 1987. iškolovao za avijatičara, u svojstvu pilota borbenog aviona „ORAO“ raspoređen je na službu u Skoplje, gde je sa suprugom Ljubicom stekao sina i kćerku. Početkom 1992. dobija prekomandu u Užice, a potom u Kraljevo, da bi se već 23. juna te iste godine odazvao zovu Otadžbine i dobrovoljno stavio na raspolaganje vojsci tadašnje Srpske Republike. Isticao se u odbrani neba i otadžbine roditelja i predaka borbenim letovima, sve do tog kobnog novembra 1994.