HARMONIKAMA VRAĆA ZVUKE: Dubičanin Zoran Kondić popravlja muzičke instrumente dve decenije
ZORAN Kondić iz Dubice popravlja harmonike više od dve decenije, iako je završio tekstilnu školu i Pedagošku akademiju. Njegov prvi susret sa harmonikom desio se kad je imao devet godina.
- Prvi susret sa harmonikom bio je upis u nižu muzičku školu sa nekih devet godina, u to vreme nije bilo mogućnosti da imamo harmoniku, niti se kod mene neko u porodici bavio muzikom. Kasnije sam upisao tehničku školu, potom sam morao u vojsku, pa u rat. Kad se sve to smirilo krenuo sam da sviram malo po slavljima.
Počeli su da se javljaju ljudi sa željom da njihova deca uče da sviraju.
- Kroz obuku počeli su i kvarovi da se javljaju, morali smo ići čak u Banjaluku. Kako me je uvek zanimala tehnika pokušao sam sam nešto da popravim, neke sitne stvari, laičke i tako je sve počelo iz hobija - priča Kondić.
Dodaje da mu u radionicu dođu i istrumenti, koje nikad do sada nije video, ali baš kao što ni auto-mehaničar ne može poznavati svaki auto, tako i on, uhvati se "ukoštac" i nađe način da ispravi kvar.
Svi majstori samouki
JEDAN isti problem ja i moje kolege rešavamo na različit način, svako ima svoj metod, jer smo svi samouki. Radim 25 godina i još mi se desi da sednem i razmislim kako da nešto popravim, ostavim po par dana pa se vratim na taj kvar. Posao je specifičan ali i interesantan, ispričao je Zoran, kome sada pomaže i sin koji je posle srednje škole počeo da radi s njim.
- Sada imate instrumente koji se kreću od 200 KM pa do 20.000, 30.000 evra, kvarovi se dešavaju i na jednim i na drugima. U principu dođe instrument koji niste imali prilike da ga vidite niti da ga isprobate. Imamo sve vrste harmonika koje su ovde na našem prostoru koriste od školskih do komercijalnih, one za nastupe, dugmetare, klavir, sve se to radi, menjaju se delovi, oprema i sve što ide uz harmoniku - objašnjava Kondić i napominje da ga za popravku harmonike zovu ljudi od Australije, Kanade, Švedske, Nemačke do Hrvatske, Slovenije i BiH, ali muzičkih škola iz Nevesinja, Trebinja, Mostara, Bihaća, Modriče i Doboja.
Kada je reč o obuci za popravku harmonike, Zoran kaže da zvanične škole nema, da je ona postojala šezdeset godina, a sada se ljubav prema tom zanatu prenosi sa kolena na koleno.
- Obuke su specifične i u kratkom roku ne može se ništa postići. U ovom poslu je neophodno puno volje, želje, ljubavi i živaca. Klasična mala harmonika koja se koristi u muzičkoj školi ima 5.000 mehaničkih delova, a koncertna do 13.000 delova. Mora se utvrditi kvar, izvaditi deo. Nije lako doći do delova, većina se pravi ručno i onda ih treba ponovo ugraditi. Jedan je kolega znao reći "da u ovom poslu ima 100 zanata" - priča Zoran.