NISU MOGLI IMATI POTOMSTVO, PA OTHRANILI 11 TUĐE DECE: Zaboravljena priča o Đuji i Đurađu (VIDEO)

Ovi plemeniti ljudi nisu mogli imati vlastito potomstvo, pa su otvorili vrata svog doma, ali i srca, za svu decu koja su trebala sigurno utočište. Njih dvoje venčali su se u svojim dvadesetim, 1920. godine i zajednički život gradili su u siromašnim uslovima. Posedovali su samo šest dunuma zemlje, skromnu kuću i malo stoke, ali su imali ono što se ničim kupiti ne može - čistu dušu i pošten obraz.

Kod njih su spas našli oni koji su ostali siročad, oni koji su bili neželjeni, ali i oni koje niko nije mogao prehraniti. O njima se pisalo u skoro svim poznatijim jugoslovenskim novinama, a emotivnu ispovest o životu u porodici Sekimić za ALOonline ispričale su Mileva Lukić i Milena Ilibašić, dve dame u penziji, koje su odrasle uz Đuju i Đurađa, odnosno, kako one kažu, uz „babu i đedu“.

Milena je došla u porodicu Sekimić i imala je tek nekoliko dana. Majka joj je nakon poroda umrla, otac otišao u rat, a stričevi su preuzeli brigu o starijoj deci. Kako kaže, drugog spasa za nju, osim Đuje i Đurađa, nije bilo. One pričaju da se „baba“ plašila da će joj tako mala beba umreti, ali nije oklevala ni sekundu da je privije u naručje i pruži sve od sebe kako bi je othranila.

– Tada nije bilo govora o nekim prihranama za bebe. Baba mi je pravila papice od kravljeg mleka, vode i preprženog brašna. Ni cuca nije bilo. Moralo se ići u Srbac da nađeš neku, pa ti onda i nju mačka pojede – priča nam Milena.

Mileva, koja je rođena 1938. godine, u to vreme imala je pet godina i bila je mezimica Đuje i Đurađa otkako je sa godinu i osam meseci stigla u njihov dom. Kroz smeh kaže da od momenta dolaska Milene ona više nije bila dete jer su se tada „sticali“ da beba preživi.

– Đedo je morao ići na nadnicu i zarađivati, a baba je samo oko nje bila. Stalno ju je nosala uz sebe – sa osmehom na licu priča Mileva.

Tvrdi da se seća momenta kada je otac otišao u rat i doveo je u dvorište porodice Sekimić, iako je bila jako mala. Prisetila se i vremena kada su ustaše išle i pretresale sve kuće u selu. Kaže da su se tada krili u „procvetao, plavi ćetan„.

Prvo diete koje su othranili Sekimići bilo je od Đujine sestre koje je ostalo siroče. Mileva i Milena pričaju da je Đurađ tada otišao i na leđima donio dete iz Elezagića do Kukulja, a to je nekih 15 kilometara udaljenosti.

Dalje kažu, u domu Sekimića uvek je bilo četvoro ili petoro dece. Neko je bio par godina, neko je ostajao malo duže, a Mileva i Milena su celi život ostale uz „babu i đedu“, čak i kada su se zaposlile, udale i dobile potomstvo.

– Bila nas je uvijek puna kuća. Sa nama dvema celi život uz babu i đedu bio je i Nenad Pecija. Za njega su jedino dobijali neku pomoć jer su babu zvali iz Opštine Srbac da uzme siroče. Njemu je majka umrla kada je imao dve godine, pa je Đuja, naravno, rekla da ga dovedu. Šta je mogla dobijati za njega, nešto sitno. A ne samo da nisu dobijali pomoć, već su oni bili sirotinja. Malo zemlje, samo šest dunuma. Đedo je sve na svojim leđima zaradio, a baba je bila vredna žena. Uvek je bila oko stoke, na polju i oko dece. Bili smo sirotinja, ali smo imali šta pojesti – kazale su Mileva i Milena.

Koliko je kuća Sekimića bila otvorena za sve u nevolji svedoče Mileva i Milena još jednom divnom pričom. Kažu kako je jedna žena došla da se porodi kod Đuje, pa ju je zamolila da joj „pričuva dete“ dok ona nešto ne zaradi da može da je „podigne“.

– Kada je ta žena došla da se porodi đedo se sav napio od sreće jer se rodilo dete u njegovoj kući. Dve kćerke je ta žena ostavila kod njih. Suzana i Svjetlana su bile tu nekoliko godina dok im majka nije došla iz Slovenije i uzela ih kada je „stala na noge“ – priča Mileva.

„Neću da svet kaže da mi siroče čuva krave“

Đuja je, kako kažu, davala sve od sebe da one budu obrazovane kako bi mogle sebi obezbijediti dostojan život. Mileva je 1949. godine otišla u Dom ratne siročadi u Srpcu, kako bi pohađala školu, pa se tamo zbog teških životnih uslova jako razboljela. Kaže nam kako je narednih nekoliko mjeseci provela kući kako bi se oporavila. Kada je ozdravila, priča Mileva, Đuja ju je poslala u Srbac u školu, ali ona nije bila voljna ići. Draže joj je bilo, priča, da bude kod kuće i čuva krave.

– Prerezala je dio hljeba, unutra stavila kajmak i poslala me u Srbac. Tada se svuda išlo pješke, prevoza nije bilo. Kazala mi je: „Vidiš vratnjice, izađi na put, pa ili pod gradinu ili u školu. Samo izađi napolje. Neću da svijet kaže da sam ostavila siroče da mi čuva krave.“ Ja bacim onaj hljeb, ljuta, pa krenem na kapiju i ka školi. Došla sam do jednog mosta, nakon osam kilometara sam ogladnila, a bacila onaj hljeb kući. Kada sam došla u Dom oni su već večerali i nije više bilo šta jesti. Prešla sam 18 kilometara taj dan, a imala sam 13 godina. Nama to ništa nije bilo teško. Da me baba tada nije poslala, ja bih ostala bez škole – kazala je Mileva.

Prodali zadnju kravu da bi mezimice završile školu

Mileva priča kako je bilo još putešestvija zbog školovanja. Sa „babom“ je išla pješke i u Gradišku, a živjela je i u Banjaluci gđe je završila školovanje i postala učiteljica. Sa njom je, u gradu na Vrbasu, iz istih razloga, stanovala i Milena.

Mileva i Milena neizmerno su zahvalne na trudu „babe i đede“ da bi one bile obrazovane. Kažu kako su prodali zadnju kravu da bi njima obezbedili uslove za školovanje.

– Baba je bila veći pedagog od nas. Bila je nepismena, ali nas je izvela na pravi put. Sećam se kako sam za stolom vježbala pisanje slova, a ona mi je prišla i rekla: „Kako lepo pišeš, a je l’ ovo mora biti ovoliko veće?“. Nije ona znala ni koje je slovo, ali je videla da nije srazmjerno. Nije kudila, uvek je uz dobronameran savet provukla poentu – pričaju Mileva i Milena.

Mileva i Milena odlazile su kod svojih rođenih, ali njihov dom zauvek je bio kod Đuje i Đurađa.

– Odlazili smo mi do svojih, ali nije to bila naša kuća. Naše je kod babe i đede. Baba se znala našaliti pa mojoj mami reći: „Što se nisi obliznila, pa jedna tebi, jedna meni - priča Mileva za ALOonline.

Koliko je Đurađ bio požrtvovan dočarale su Mileva i Milena u nekoliko primera.

Mileva priča kako je stanje u srbačkom Domu bilo teško dok se ona školovala. Sve je bilo oskudno, hrane jedva da su imali, ali jednog sedmog januara čula je glas „đede“ u hodniku.

– Ma je l’ to moj đedo? Otkud moj đedo sada?! Zima, sneg sve puteve zavejao, mora da mi se čini. Ja izađem i vidim svog đedu sa korpom punom stvari. Došao moj đedo i donio Božić! U korpi svega, skromno, ali ono što su imali on je doneo da jedem. Po takvoj hladnoći on je peške bez pogovora iz Kukulja doneo milošte u Srbac da mi za Božić imamo pojesti. Hodao je po najvećoj zimi 18 kilometara da bi ja pojela nešto što je baba naspremala za praznik – kazala je Mileva.

Nije ovo bio jedini put da je Đurađ Sekimić prepešačio nebrojene kilometre po najgorim vremenskim uslovima da svojim devojčicama donese hranu i ostale potrepštine. Tridesetpet kilometara do Banjaluke prelazio je svako malo i ništa mu teško nije padalo. Kažu kako je i vukao zaprežna kola po snegu i ciči zimi, kuda konj nije mogao proći, samo da bi njima donio malo hrane.

Jedne godine, kažu, kada su obe bile u Banjaluci, Đuja je došla do materijala da sašije kaput i po mužu ga poslala Milevi.

– Moj đedo je njega prebacio preko ruke i krenuo ka Banjaluci peške. Nije znao da može da ga prebaci kako god hoće, pa mu je cela ruka utrnula dok je do nas došao. Mislio je da će se pogužvati ako ga ne bude držao tako – setno kaže Mileva.

„Odoh časkom do Banjaluke“

Stariji mještani sela Kukulje sećaju se Đuje i Đurađa i ispričali su kako su im se svi redom divili.

– To su bili divni i pošteni ljudi, kakvih danas nigde nema. Svi su znali da ako neko ne može dete da othrani samo dođu u njihovu avliju. Mnogi su govorili „ako može Đurađ za tuđu decu, moram moći i ja za svoju“ – kazao je Živko Lazić, meštanin sela.

Lazić se prisetio kako je jednog dana ručao kod Sekimića.

– Miriše nešto, ja gledam odakle, kad ono iz Đujine kuće. Dođem, kad ono kolenica neka sa graškom. Tada je grašak tek krenuo da se seje kod nas, pa Đuja nije znala da se on vadi iz one ovojnice. Skuvala ga tako u mahuni, ali mi smo sve to pojeli u slast – ispričao je Lazić i dodao da je posle ručka Đurađ ustao, nabacio ranac na leđa i kazao: „Odoh časkom do Banjaluke„. Naravno, peške.

„Ako polupaš jaja, pravićemo kajganu“

Mileva i Milena kažu da je Đuja bila grlata, ali plemenita žena. Svu je decu odgajala da budu pošteni ljudi i nikada ih nije svojatala. Svi su znali ko je čiji, odakle je i zašto su kod njih.

Ispričale su kako je jednom prilikom poslala nekoga od dece da odnese jaja do jedne porodice, kako bi za njih dobila neke druge potrepštine.

– Svezala je baba jaja u neku maramu, pa poslala dečaka da ih nosi, ali trebalo je tu dugo da se ide. Rekla mu je „ne brini se, ti polako, pa ako padneš i razbiješ jaja dođi kući pa ćemo praviti kajganu“ – ispričala je Mileva.

„Neće moja učiteljica voziti blatnjav bicikl“

Kada je Mileva već bila starija i zaposlena, došla je do „babe i đede“ da im sredi kuću. Priča da je put do doma Sekimića bio nepristupačan i blatnjav, pa joj je sav bicikl bio prljav.

– Ja sam krenula da spremam po kući. Vadila sam stvari i čistila, a onda sam ugledala đedu da pere moj bicikl. Rekla sam mu da ga ne pere jer će se ponovo uprljati kada kući krenem i nastavila sam raditi. Međutim, moj đedo nije slušao šta sam rekla. Čuo je, ali nije slušao. Kada sam završila sve, izlazim napolje, a moj đedo na leđima putem nosi moj bicikl do kanala. Rekao mi je, kada se vratio: „Neće moja učiteljica voziti prljav bicikl“ – kazala je Mileva i prisetila se kako ju je Đurađ „branio od muva“ kada bi posle rada na polju zaspala na njegovom kaputu.

Mileva i Milena podigle spomenik „babi i đedi“

Đurađ je umro u 73. godini života, ali kako kažu Mileva i Milena, kao da je imao 103, jer je bio izrabljen od teškog života. Đuja je preminula u 84. godini, a Mileva i Milena su se potrudile da im zadnjih godina života podare sve što im treba.

Pokušale su da im se oduže za sve što su oni uradili za njih.

– Svi mi, sva deca, posećivali smo ih kako je ko kada mogao. Milena i ja najviše jer smo cieli život za njih vezane. Nije moguće njima se odužiti, ali smo od sebe dali koliko god smo mogli da im olakšamo život kada smo mi postali ljudi i zaposlili se – kažu Mileva i Milena.

Njih dve su „babi i đedi“ podigle spomenik u selu Kukulje u ime sve dece koje su oni podigli.

Mileva i Milena ne zamere mlađim generacijama koje, u njihovim Kukuljama, ne znaju za Đuju i Đurađa i njihovo plemenito delo. 

(ALOonline)