SEMBERKE JEZDE RAVNICOM: Konji i konjički sport poslednjih godina sve popularniji u Bijeljini
UZGOJ konja u Semberiji ima dugu i bogatu tradiciju, i u neka starija vremena, Semberci nisu puno zaostajali za mačvanskim uzgajivačima, tada najpoznatijim u regionu po rasnim konjima. Šabac je, pored Careve ćuprije, bio sinonim za konjički sport, i u tom gradu su prve velike trke organizovane 1820. U sećanjima Semberaca ali i brojnim zapisima, posebno je značajan Ilindan, 2. avgust 1902. i nezaboravna trka na šabačkom "Bairu".
Foto. B. Milošević
U žestokoj konkurenciji konja i džokeja iz Pešte, Beča, Beograda, Sarajeva, Temišvara, na cilj je prvi stigao dorat Đogo iz Bijeljine.
Uveče, dok se proslavljala veličanstvena pobeda, legendarni Cicvarići su u čast pobednika spevali pesmu "Ah, moj doro..." koju i danas zapevaju meraklije.
Mada je prva konjička trka u Bijeljini održana 1897, tek nakon ovog događaja, konjarstvu se i na ovim prostorima posvetila prava pažnja. Krajem sedamdesetih, zvonki topot potkovica po kaldrmi polako su počeli da zamenjuju traktori. Konji su tiho nestajali iz Semberije, a za njima su odlazili i sarači, užari, kolari i kovači, i samo retki zaljubljenici u konje ostali su verni tradiciji.
Tek nakon poslednjeg rata, zahvaljujući entuzijazmu Đoje Krstića, počelo je prikupljanje konja, nakon čega je osnovan i Konjički klub "Semberija", uređen je prostor na improvizovanom hipodromu na Obriježi, pa su za gradsku slavu organizovane prve trke. Nedugo iza toga osnovan je i konjički klub "Vranac" u Velikoj Obarskoj, i od tada, sve gradske i seoske manifestacije dobile su neku novu dimenziju - pred novogodišnje praznike na gradskom trgu mališani su se vozili u kočijama sa Deda Mrazom, vašari su postali nezamislivi bez čeza i fijakera.
Sve je više mladih koji se bave konjima i konjičkim sportom, a posebna atrakcija za posetioce manifestacija su mlade i lepe devojke koje hrabro na vrancima jure semberskom ravnicom.
Statusni simbol porodice
KONjI su dugo godina bili statusni simbol porodice. Pored obrade zemljišta, konji su u ratovima vukli topove i ranjenike, a u mirnodopsko vreme služili su za razne svetkovine, slave, krštenja, svadbe. Za sahrane u selu se birao najbolji par konja koji će domaćina da odveze na poslednju vožnju. Od pamtiveka, konji su uprezani na Božić u sanke, čeze, fijakere jer se verovalo da to donosi zdravlje porodici.
Zorana Miloradović iz Broca prvi put se našla u sedlu kao trogodišnja devojčica, na konjičkim trkama u Ljubičevu. Tada rođena ljubav prema konjima traje sve do danas, kada Zorana ravnopravno jaše sa muškim konjanicima.
- Kasnije sam tu ljubav prenela i na muziku, pa sam pored škole jahanja, završila i muzičku školu. Svi su očekivali da će violina potisnuti "zvonce i praporce". Kada su shvatili da ne odustajem, kupili su mi dva konja i vrlo brzo sam krenula na takmičenja u galopskim trkama - priča Zorana. - Ipak, otkako smo kupili fijaker Lenke Dunđerski, sve više sam u čezama i fijakeru. Naravno, kreativno jašem moje konje, jurimo po bročanskim lugovima. Veče i noć ostaju za violinu.
Milica Simić (20) iz Velike Obarske, umesto modne piste koja ju je čekala, sve slobodno vreme provodi sa svojom ljubimicom, kobilom Paladijom. Odrasla je u porodici koja se bavi uzgojem konja, i već sa 14 godina imala je svoju prvu trku. Miličinu vitrinu danas krase brojne diploma, pohvale i pehari za osvojena prva i druga mesta u galopskim trkama i vožnji sulki.
- Učestvovala sam na brojnim trkama u Nevesinju, Bratuncu, Gradiški, Bileći, član sam muško-ženske ekipe konjanika koji su prethodnica na svim konjičkim paradama. Ove godine smo, na Duhovni utorak, sa fijakerima prodefilovali ispred Banskog dvora u Banjaluci, učestvovala sam na svim fijakerijadama u Republici Srpskoj, a uskoro će Božić, kada fijakeri i konjanici iz šume dovoze badnjak pred crkvu - priča Milica.
Dodaje da je jahala konje i sa sedlom i bez sedla, i nikada nije imala nijednu nezgodu, jer ove plemenite životinje osete ljubav jahača.
- Raduje me što je sve više devojaka koje dolaze kod mene sa željom da nauče jahanje, pa možda uskoro organizujemo konjičku trku sa ženskim jahačima - kaže na kraju ova lepa devojka koja privlači pažnju posetilaca na svim skupovima fijakera i konjanika.
Najmlađa među hrabrim i odvažnim Semberkama-konjanicima je Jovana Pravdić (18) iz Broca, učenica Veterinarske škole u Bijeljini.
- Možda me je ljubav prema životinjama i opredelila da upišem Veterinarsku školu, jer sam oduvek želela da pomognem bolesnim i nemoćnim životinjama. Svi moji u porodici znaju za tu ljubav, pa sam od tate za 15. rođendan na poklon dobila mladu kobilu Dilu, i od tada smo nerazdvojne - ističe Jovana.
Ističe da bi želela da završi i Veterinarski fakultet i da se do kraja posveti ljubimcima, posebno konjima.
- I, naravno, sanjam da uskoro imam svoju ergelu konja, da nastavim porodičnu tradiciju - kaže Jovana, pokazujući diplomu koju je dobio njen pradeda Jovan Pravdić 1930. za najlepšeg konja na sajmu, lično od dr Ljudevita Prohaske, ministra poljoprivrede Kraljevine Jugoslavije.