"NIKAD NISAM POMIŠLJAO DA SE PREDAM!" OTIŠAO JE NAJBOLJI: Ovako je govorio hrabri doktor Babić koji je lečio ljude prikačen na kiseonik

Doktor je govorio da je prva reakcija pacijenata kada ga vide sa cevčicama - šok.

- Uglavnom su šokirani kad me vide, a kada to osećanje prođe, neki se krste, neki plaču, neki me tapšu, neki me podržavaju. Onda im ja objasnim, ako je Teodor Ruzvelt mogao da bude predsednik Amerike u kolicima, ako je Nik Vujačić bez ruku i nogu mogao da stvori porodicu, da se oženi i ima troje dece, obiđe ceo svet, ako je Nole preživeo pritvor i sve ono u Australiji što su mu radili, kako ja da budem čovek koji se lako predaje? Jeste meni teško, kad imaš da se popneš tri stepenika, a ti ne možeš, a kamo li prvi sprat, to je jako teško, jako demorališe, jako te ubija psihički, izaziva i depresiju i anksioznost, ali ja ne odustajem. Napravim pauzu pa nastavim. Ljudi se čude što to sebi radim, ali kažem im - život nema reprizu. Ako bih ja sad došao kući, seo u fotelju i seo, nisam ništa. Ovako se borim, među ljudima sam i prijateljima - govorio je za Blic dr Babić.

Nešto ponosnije i sa velikom dozom vedrine u glasu, pričao je o kolegama. Pričao je da je srećan da radi sa takvim gromadama od ljudi.

- Moram da pohvalim Dom zdravlja u kojem radim, nabavili su mi koncentratore koje koristim i kući i na radnom mestu. Za vreme korone, čuvali su me kao malo vode na dlanu. Nisam morao da radim, a bio sam plaćen. Moram da pohvalim ceo kolektiv Doma zdravlja Trebinje, posebno Maju Mićunović, direktorku čija podrška mi puno znači. Takođe, veliku zahvalnost dugujem i dr Ivici Zdravkoviću, mom mentoru, i prijatelju, koji je celu ovu priču i pokrenuo. Srećan sam što imam ovakve ljude oko sebe, borba mi lakše pada; kaže Aca, a na kraju crvenim slovima podvlači jedno ime - suprugu Zlatu. Ona je moja cevka bez koje ja ne bih mogao da živim isto kao bez koncentratora. Eto, ona je meni taj vazduh. Ta moja supruga Zlata, ona toliko mene razume, toliko shvata, voli, prepoznaje moje probleme, i uvek je tu. Znaš ono kad ti je neko zvezda vodilja, kad ti je razlog za borbu, neko ko ti daje volju i snagu. E, to mi je sve ona - priča dr Babić.

Za njega, predaja nije bila opcija.

- Nikada nisam pomišljao da se predam. Jer, od malih nogu sam ovo želeo. Sećam se, bio sam nešto bolešljiv, lako sam dobijao prehlade kao mali, i mi smo bili na moru. Porodica se kupala u moru, ja ležao bolešljiv i gledao ih. Odjednom, rekao sam tetki koja je sedela pored mene "Ja ću biti doktor kad porastem". To je neka moja životna misija koja me gura dalje. Znate, imao sam tu neku misao, da ja ako nekome pomognem, da će neko meni da pomogne. Odnosno, ako ja sve učinim za svog pacijenta, da će neki doktor koji vodi računa o meni, dati sve od sebe. To je ta neka moja životna filosofija - rekao je on na kraju razgovora.