ĆIRILICA - PISMO I IDENTITET SRPSKOG NARODA: Negovati jezik, ne braniti ga!
OD pretežno isprazne priče o očuvanju i zaštiti srpskog ćiriličnog pisma, koja je u javnom prostoru - ne i u javnoj svesti - prisutna poslednjih 30 godina, zamorena je i javnost i oni koji se na posvećen i naučno utemeljen način bave srpskom filologijom. To je još jedna od patriotskih fraza kojom obiluje naše vreme u eposi velikih nacionalnih izgubina sa dalekosežnim posledicama.
Foto: D.V.
Ćirilica je zaista ugrožena, i o tome ne može biti nikakvog spora, ali od nas samih, a tu nema pomoći. Budemo li nastavili da je branimo samo medijski, spektaklima, opsenama i praznim pričama, njena sudbina nije izvesna u jednom vremenu koje joj nije naklonjeno, kaže za "Novosti" Duško Pevulja, profesor srpske književnosti na Filološkom fakultetu Univerziteta u Banjaluci i književni kritičar.
- Pa, ipak, treba znati nekoliko stvari o kojima se ne raspravlja i ne piše, jer smo mi još uvek sledbenici serbokroatistike koja je zamutila identitetsku svest našeg naroda. Srpsko ćirilično pismo je jedno od najvažnijih obeležja našeg kulturnog a ne nacionalnog identiteta. Temeljno - i razlikovno prema drugim narodima - identitetsko obeležje srpskog naroda je srpski jezik. Jezik je u nadređenom položaju u odnosu na pismo. Srpski jezik je u prošlosti, kao i danas, upotrebljavao više pisama. Pavle Ivić napisao je u knjizi "Srpski narod i njegov jezik" da su Srbi "dvoazbučan" narod, što je tačna konstatacija. Prema tome, zalažući se za ravnopravniji status srpske ćirilice, za njeno izraženije prisustvo u našoj kulturi i javnom životu, mi ne smemo tvrditi, jer je to notorna neistina, da latinica nije srpsko pismo - pojašnjava profesor Pevulja.
Pevulja kaže da je istinski tvorac ćirilice Sava Mrkalj, što se neopravdano uvek gubi iz vida, a srpske latinice, koja se neosnovano pripisivala Ljudevitu Gaju, jesu Vuk Karadžić i Đura Daničić.
Izdavati teško dostupna dela
PREMA rečima Pevulje, ćirilicu ne treba ni braniti ni štititi, jer tako priznajemo da je naša nacionalna svest obolela od neizlečive autoimune bolesti, samorazaranja.
- Miloš Crnjanski je pisao kako smo u stalnom gardu prema inostranim protivnicima, u kojoj smo pokazivali herojstva dostojna svakog divljenja, gubili ratove zato što nismo naviknuti da se borimo protiv sebe i svojih slabosti. Srpsku ćirilicu treba brižljivo negovati, treba izdavati dela iz naše tradicije koja su nastala na ovom pismu a koja su nepoznata ili teško dostupna, ona treba da je više zastupljena u našem javnom prostoru - ističe Pevulja.
- Bez tradicije koja je nastala na latiničkom pismu, koja je u jednom trenutku bila središnji tok srpske književnosti (dubrovačka književnost među Srbima katolicima), srpski narod i njegova kultura su nezamislivi. Onaj koji to previđa ili je neznalica ili nije dobronameran, a najčešće je i jedno i drugo. Zašto bi susedni narodi polagali pravo na latinicu više od srpskog naroda, i zašto bismo im prepuštali dobrovoljno deo našeg kulturnog i istorijskog nasleđa, u opravdanoj težnji da sačuvamo središnji deo naše pisane tradicije, teško je objašnjivo - kaže profesor.