BOŠKO JE MAGISTAR SOCIOLOGIJE I "ČUVAR" VREMENA: Sajdžijska radnja u Bijeljini i eksponati svedoče o ne(prolaznosti)
"IAKO prolazno, samo je vreme neuništivo, i ljudi će na ovaj, ili onaj način uvek želeti da znaju koliko je sati" objašnjava sajdžija Boško Stojanović (47) iz Bijeljine, pomalo se pravdajući, što on, kao magistar sociologije, popravlja satove i prkosi vremenu interneta i digitalizacije.
Foto: B. Milošević
Ljubav prema satovima i preciznoj mehanici, nasleđena od deda Vlatka, vrsnog samoukog majstora, koji ga je naučio tajnama ovog zanata u rodnoj Foči, prevagnula je u odnosu na sve poslove kojima se Boško bavio.
- Sajdžijski posao je zanimljiv, i ja sam u tom poslu našao svoj unutrašnji mir i zadovoljstvo. Svakodnevno mi dolaze različiti ljudi sa različitim satovima, a ljudi su kao i satovi -neki kasne, drugi brzaju, neki su lepi, drugi su samo kvalitetni - priča Boško, i dodaje, da je za bavljenje ovim poslom osim preciznosti, potrebno strpljenje i ljubav prema tradiciji.
Boško je rođen 1976. u Foči, u porodici samoukih, ali veštih majstora u popravci satova i muzičkih instrumenata. Iako je želeo da se od detinjstva uključi u majstorske poslove, na insistiranje roditelja otišao je u Beograd i stekao diplomu sociologa.
- Nakon Beograda, otišao sam u Banjaluku, zatim u Gradišku,Derventu, Tuzlu... U London sam se preselio 2005. gde sam radio dve godine. Želeo sam da putujem, pa sam nakon Ljubljane, ponovo došao u Beograd. Bežeći od gužvi velegrada, put me pre 10 godina doveo u Bijeljinu, gde sam ostvario dečački san i otvorio sajdžijsku radnju - priča Boško.
Imućni domaćin sa hiljadarkom
KAKO su nastajale, pa se raspadale države, tako su se menjale i novčanice i njihova vrednost. Sve je tu, od Kraljevine SHS, Kraljevine Jugoslavije, partizanskih novčanica, pa preko socijalističke Jugoslavije do "crvendaća".
Bošku je deda Vlatko pričao, da si sa nekoliko novčanica od 1.000 dinara Kraljevine Jugoslavije važio za imućnog domaćina. Novčanica od 500 milijardi, podseća na vreme paradoksa, kada su milijarderi bili sirotinja.
A Boškova sajdžijska radnja, u koju ljudi svraćaju i kada im ne treba pomoć majstora, pravi je muzej starina sačuvanih od zaborava. Umirujuće deluju otkucaji petnaestak starih zidnih satova, do kojih su poređani stari mlinovi za kafu, stare lule i fenjeri, pegle na žar, foto-aparati, replike kubura, novine iz Kraljevine Jugoslavije, ali i novčanice iz različitih perioda.
Boško je posebno ponosan na sat sa drvenim zupčanicima koji još uvek radi, ali i na satove iz 1905. i 1837. godine. Ljubomorno čuva i stare crkvene kalendare, koji su sa svojim zabeleškama svojevrstan vremeplov, a počasno mesto zauzima kraljev crkveni kalendar iz 1916. godine.
Sećanje na London, budi mu sat koji je, kao član golf kluba dobio od princa Čarlsa, ali da nikada nije zažalio za životom na zapadu.
- Žao mi je što ljudi i svet u kome živimo nije drugačiji, bez ljudske patnje, bez ratova i bespotrebnog razaranja. Sve je prolazno, niko nije nadživeo vreme. Samo su satovi večni - poručuje majstor Boško, sa željom, da se otvori mali muzej, kako bi predmeti sačuvani od zaborava, bili dostupni što većem broju ljudi.