KRALJICA SKADARLIJE, PEVALA NA UVCE ALEKSI ŠANTIĆU: Bijeljina čuva uspomenu na čuvenu Sofku Nikolić

Deo novca biće uložen za uređenje „večne kuće“ legendarne pevačice Sofke Nikolić na Gradskom groblju Pučile.

- Imamo dug prema našoj Sofki Nikolić da ima dostojno mesto večnog počinka, pa će njena kapela da zasija u punom sjaju, kako dolikuje njenom imenu i delu - kaže gradonačelnik Bijeljine dr Ljubiša Petrović.

Sofka je obeležila značajan period života Bijeljine i Semberije, čiji su je ljudi, u njeno vreme, u doslovnom smislu obožavali, ali ništa manje od njihovih mlađih naraštaja. Na bioskopu u Bijeljini osvanuo je veliki mural sa likom žene koja je i glasom, i stasom, i lepotom i dobrotom zadužila Semberce, mada nije rođena u ovom gradu, već u Tabanovićima, u Mačvi, kod Šapca, davne 1907. godine.

Još kao devojčica pevala je po vašarima, privlačeći pažnju na sebe. Sa 15 godina nastupila je u tada jednoj od najčuvenijih kafana u Zvorniku, na levoj obali Drine.

- Udala se vrlo mlada za muzičara Paju Nikolića, šefa Velikog orkestra, s kojim ubrzo odlazi u Mostar, zabeležili su hroničari. - U tamošnjoj kafani "Lira", između ostalih, oduševljavala je Aleksu Šantića, izvodeći njegovu "Eminu". Nakon Mostara, u kom je boravila četiri godine, Sofka se nastanila u Sarajevu, a kada je nastupala, ne samo da je manjkalo mesta u kafani, već su često i ulice bile zakrčene Sofkinim obožavaocima.
Prvu ploču sa numerama "Kolika je Jahorina planina" i "Kad bi znala, dilber Stano" snimila je sa 19 godina u Berlinu, a svoju drugu ploču dve godine kasnije u Parizu.

Sofka Nikolić je, inače, prva žena koja je ponela titulu najtiražnije pevačice Evrope. U to doba bila je drugi muzičar, uopšte, po broju prodatih ploča, posle italijanskog tenora Enrika Karuza. Ubrzo je prešla u Beograd, a njeno osvajanje glavnog srpskog grafa, sredinom dvadesetih godina, označilo je promenu odnosa javnosti prema kafanskom pevanju. Sofkine nastupe uz ciganski orkestar Paje Nikolića u kafani "Kragujevac" uživo je prenosio Radio Beograd. Prvi takav prenos obavljen je 11. decembra 1929. godine. Zbog velikog broja obožavalaca njene pesme, često je pozivana da nastupa u emisijama narodne muzike. Nazivali su je "Kraljicom Skadarlije".

-Velika je zabluda misliti da je predratna muzika bila šund kafanskog tipa - kažu verni i pedantni hroničari. - Kafanski život je bio veoma bogat u tim decenijama i to je više bio boemski život nego savremena terevenka. Naravno, bilo je i kafana u kojima je muzika bila na nižem nivou, kao i danas, ali su prednjačili pravi boemski restorani. I danas vremešni boemi, ali i mlađi, kada se spomene njena pesma, sa uzdahom kažu: - Ej, da se vrate Sofkina vremena.

Sofkini veliki obožavaoci, ali i prijatelji bili su i Branislav Nušić, Tin Ujević, Gustav Krklec, Miloje Živanović, Čiča Ilija Stanojević, Dobrica Milutinović. Čuveni glumac Dobrica Milutinović znao je da po nekoloko dana odlaže odlazak iz Banje Koviljače, iz čuvenog restorana „Kur salon“, kad zapeva Sofka sa orkestrom čuvenih lozničkih Amzića, koji su bili što i u Šapcu Cicvarići.

-Nije Sofka samo pevala, nego je bila i ravnopravni sagovornik svih tih ljudi, velikih imena naše kulture, kažu u lokalnoj upravi u Bijeljini. Prisećajući se nekadašnjeg beogradskog kluba poznatih, Sofka je, između ostalog, pričala: "Nušića se sećam po duhovitosti. Čim bi sela za njegov sto, ispričao bi nešto što je bilo dovoljno da se smejemo celo veče. Dovodio me je u situaciju da sam se mučila kako da se uzdržim od smeha kada ga pogledam za vreme pesme. Nikad nije ponovio stari štos. Bio je nepresušni izvor šala i dosetki."

Prijateljica joj je postala i "Crna Perla" Džozefina Beker, koja je decenijama kasnije, govoreći o prvom susretu sa Sofkom, rekla: "Sećam se kada sam je prvi put videla i čula u Zagrebu. Nisam razumela nijednu reč, ali sam shvatila emociju, čula sam svaki otkucaj njenog srca. Ona je moja velika ljubav. To je žena koja u ono vreme nije gledala što nastupam u haljini od banana. Ona mi je dala veliku podršku."

Sve do 1939. godine Sofka je, pored Beograda i drugih jugoslovenskih gradova, gostovala i snimala u najpoznatijim evropskim kulturnim centrima - Berlinu, Pragu, Beču, Budimpešti, Parizu… sa pratećim orkestrom od 25 muzičara pod vođstvom njenog muža Paje. Snimila je više od 100 ploča s više od 200 pesama od kojih su najpoznatije "Cojle, Manojle", "Kolika je Jahorina planina", "Kad bi znala, dilber Stano", "Zone, mori Zone", "Čuješ seko"...

Godine 1930. čuveni američki muzičar Karl Brent Kilton došao je radi Sofke u Jugoslaviju kako bi o njoj napisao opširnu studiju. Nažalost, 1939. godine bolest je pokosila Sofkinu jedinu kćerku, sedamnaestogodišnju Maricu, a Sofka se, skrhana bolom, povukla sa scene, nastanila u Bijeljini i sledeće decenije provela u tugovanju.

- Javnost se nakratko podsetila nekadašnje zvezde 1968. godine, kada je o njoj snimljen film -zabeležili su bijeljinski hroničari. - Od nekadašnje slave ostale su samo požutele fotografije i jedna okrnjena gramofonska ploča. To je jedino mogla da pokaže filmadžijama i da im priča o dairama, Skadarliji, o uzavreloj Evropi, o pesmi... O svojoj tragediji je ćutala. Uspeli su samo da je snime kako s buketom cveća ulazi u bijeljinsko groblje.

Umrla je tiho 1982. godine, ponovo zaboravljena skoro od svih… Sahranjena je pored kćerke i muža, u kapeli na bijeljinskom groblju Pučile.