NENAD KECMANOVIĆ: Bizarna opsednutost genocidom kao nacionalna ideologija Bošnjaka

Pre neki dan pred zgradom OHR-a okupile su se Sarajlije da protestuju, a ko bi drugi doli sve sami Bošnjaci. Pod prozorom bespravno useljenog Kristijana Šmita skandirali su „Sankcije! Sankcije!“ Ako nekom nije bila jasna poruka, mogao je da sazna iz brojnih intervjua koje je poslednjih dana dao sarajevskim medijima. Na ponavljanje pitanja zašto ne smeni Dodika, on ponavlja: „Potreban je razgovor u celoj BiH“. Ali, oni uz to uzvikuju i: „Genocid! Genocid!“, a nije jasno da li se to odnosi na srpsko odbijanje Inckovog zakona o verbalnom deliktu, ili na vraćanje ustavnih entitetskih nadležnosti u Banjaluku, navodi prof. dr Nenad Kecmanović, bivši rektor Sarajevskog univerziteta i član Senata RS u članku za Novi Standard

Objašnjenje je u tome što Bošnjaci sve što im se odvajkada loše dogodilo nazivaju genocidom. Ta bizarna praksa da jedan termin označava više srodnih ali različitih pojmova karakteristična je za manje razvijene jezike koji obiluju homonimima, ali to se ne može povezati sa jezikom Srba, Hrvata i Bošnjaka u BiH. Ipak, genocid je za Bošnjake postao opšta imenica koja označava i obračun Omer-paše sa Husein kapetanom, i odlazak Osmanlija, i austrougarsku aneksiju, i seobe u Anadoliju, i agrarnu reformu, i ateizam komunističkog režima, i odvajanje Sandžaka od Bosne.

Bizarna opsednutost

Mustafa Imamović piše da su „Muslimani bili žrtve genocida svakih 20 do 30 godina“. Alija Izetbegović kaže: „Protiv nas je u zadnjih 200 godina pokrenuto nekih sedam, osam, neki kažu i 12 genocida“. Šaćir Filandra u stradanje Muslimana uvodi i „ekonomski genocid“ i „kulturni genocid“. Za Muhameda Filipovića Srbi su gori od nacista: „Dok su u Nemačkoj genocid nad Jevrejima sprovodile specijalne vojno-policijske službe, kod Srba to vrši celo pučanstvo“. Verovatno se negde na početku spiska genocida nalaze i dva srpska ustanka i pobune srpske raje u Hercegovini i Bosanskoj krajini protiv turskog zuluma, jer već krajem 18. veka begovat čine domaći muslimani.

Zato bošnjački naučnici Osmanlije u Bosni ne zovu okupator nego uprava. Dosledno tome, pobunjenici protiv legalnog i legitimnog sultanata bili su teroristi i genocidaši. Kao što je i Gavrila Principa, buntovnika protiv sledeće okupacije, muslimanska vlast još ’90. proglasila za teroristu i uništila mu spomenik usred Sarajeva. Sve sami „genocidi“ nad muslimanima koje vrše „srpski genocidaši“. Gideon Grajf kaže: „Imam utisak da su neki ljudi naprosto ‘zaljubljeni’ u reč genocid. Ali to nije ljubavna afera. To je istorija i mora da bude precizna“.

Indikativno je da već u decembru ’91. muslimansko kulturno društvo „Preporod“ u Sarajevu organizuje konferenciju „Genocid nad muslimanima“ na kojoj IVZ distribuira materijal o genocidu nad Muslimanima. A u septembru ’92, prilikom obeležavanja 500 godina od dolaska Sefarda u BiH, Izetbegović zbori: „Danas narod u BiH doživljva genocid kakav je vršen nad Jevrejima u Drugom svetskom ratu“. U međuvremenu, u maju iste godine, povodom lažne vesti da je „srpski agresor već u prvih mesec dana rata pobio 300 hiljada Muslimana“, u ratnom Sarajevu cvetaju institucije za istraživanje genocida pri Predsedništvu BiH, u ANUBiH, na FPN.

Dakle, bizarna opsednutost genocidom, prepoznavanje svega i svačega kao genocida, širenje značenja tog pojma bez bilo kakvog kriterijuma i ograničenja, stariji su od tragičnog događaja u Srebrenici i presude Haškog tribunala o opštinskom genocidu. Ali i nakon toga, Bošnjaci nastavljaju borbu za priznanje genocida u više opština u RS, kako bi potvrdili tezu da je kao celina genocidna tvorevina, te kako bi kao takva bila ukinuta. Srebrenica za njih nije samo sakralna žrtva čijom krvlju su zaliveni koreni svake nacije, nego više od toga.

Nacionalna ideologija

Za Bošnjake je genocid svojevrsna nacionalna ideologija. Ako generalno svaka ideologija ima identifikacionu, orijentacionu, integracionu, simplifikacijsku funkciju, onda bi se moglo reći da genocid predstavlja centralni ideološki pojam koji zadovoljava mnoge nacionalne potrebe. Čitava bošnjačka istorija je istorija genocida, savremeni Bošnjaci se identifikuju kao žrtve genocida, njihova budućnost je širenje istine o genocidu. Zašto onda ne i međunarodnopravna verifikacija svih prethodnih 11 genocida pojedinačno!? Nemoguće je, jer „još od kraja 17. vijeka, pa sve do danas, Bošnjaci su kao muslimani izloženi stalnom genocidu“ (Mustafa Imamović), odnosno „trajnom genocidu unutar kojeg je rat ’92-’95. bio koncentrirani genocid“ (Svetski bošnjački kongres).

Muslimanski pokret delio se na one koji nisu izlazili iz džamije i one koji u nju nisu ni ulazili. Onim prvima glavni cilj bio je reislamizacija muslimana, okupljanje oko 500 džamija, a država je mogla da bude „nek je naša, pa makar ko avlija“, delić svetske ume od Maroka do Indonezije. Ovim drugima, koji su bili verski zapušteni, najsekularniji muslimani u svetu, cilj je jedinstvena država BiH sa bošnjačkom većinom. Iz te razlike proizlazila su brojna razmimoilaženja, ali, kako piše Ksavije Bugarel, kategorija na kojoj insistiraju svi zajedno – čelnici SDA, Islamske zajednice i „građanskih stranki“ – jeste genocid.

Genocid je metafora za viktimološku autopercepciju kao apsolutne i večite istine, kao nevinost bez zaštite. Svi su im krivi i dužni. Jedni što su bili agresori, drugi što su ih u građanskom ratu ubijali a nisu bili ubijani, treći što su im pomogli da ne izgube a ne i da pobede, četvrti što se nisu umešali dakako na njihovoj strani. A, oni nisu bili naoružani u zaštićenoj zoni, nisu klali po srpskim selima oko Srebrenice, nisu napadali srpsko okruženje Sarajeva, nisu terorisali Srbe u centru grada. Ispada da su samo skrštenih ruku čekali novi genocid da bi onda ispostavili zahtev za moralne i materijalne reparacije.

Ta viktimološka strategija ima svoje efekte jer poziva na empatiju, izaziva osećanje krivice, iziskuje solidarnost, obavezuje na samilost i pomoć, ali ima još veće mane. Varira između krajnosti samosažaljenja i fatalizma (permanentni genocid), sa jedne strane, te egomanije i megalomanije (pravo na celu Bosnu), sa druge.

Zabrinjavajući deficit osećaja za realnost, za pravu meru stvari i racionalnu politiku. U taj registar spada zaborav svoje vlastite participacije u osmanskom, ustaškom, esesovskom genocidu i neukusno poređenje sa Jevrejima, Jermenima, Srbima. Genocid-ideologija proizvela je inflaciju pojma genocid i njegovu relativizaciju do banalizacije. Kako reče Gideon Grajf, „ako se u Srebrenici dogodio genocid, „onda ćemo za pomor šest miliona Jevreja u Drugom svetskom ratu morati da smislimo neko novo ime“.

No, kako se da zaključiti iz skandiranja okupljenih pred OHR-om u Sarajevu, može se očekivati da će vraćanje ustavnih nadležnosti biti proglašeno za 13. genocid nad Bošnjacima.

(Novi standard)

BONUS VIDEO: 

SRPSKA SLAVI DAN REPUBLIKE: Svečani defile u Banjaluci