RADOVAN KARADŽIĆ ĆERKI SONJI DIKTIRAO IZ HAGA: "Skupština je neosvojiva tvrđava, a naše čedo, Republika Srpska zaštićena i voljena"

Poruku Radovana Karadžića prenosimo u celosti. 

"Demokratije nema bez parlamenta. Pre izbora 1990. godine, tokom promena Ustava BiH amandmanima smo tražili da se uvede Veće naroda. Predsednik Zlatan Karavdić nas je odbio, jer bi to "značilo federalizaciju BiH". Nije rekao zašto bi to bilo loše i kako to da je Srbija federalizovana, da je Jugoslavija konfederalizovana do raspada, a BiH ne uvodi strukturu koja je uobičajena u višenacionalnim zemljama. Obećao je da će uvesti "Savjet za nacionalnu ravnopravnost" koji je u Ustavu bio i ostao "mrtvo slovo na papiru" - kao što se i danas izigravaju svi sporazumi. Svet bezuspešno pokušava da opstane u takvoj "besudnoj" situaciji, gde ništa nije garantovano i gde se sve može izigrati.

Dugo je trajala naša borba za očuvanje mira u Bosni, cele 1990. i 1991. godine, a onda je Skupština BiH srušila i poslednje nade preglasavanjem na pitanjima iz Ustava, na kojima nigde u svetu nema preglasavanja. Jedini nenasilan odgovor na to ustavno nasilje bilo je formiranje parlamenta Srba u BiH. Potez su opravdali, osim dva – tri izuzetka, svi srpski poslanici iz svih partija i svima njima pripada zasluga i zahvalnost, jer su ostali verni narodu po svaku cenu. Ovaj narod to zaslužuje.

Srpska Skupština je odmah zapažena u Međunarodnoj zajednici, a kad je neustavno donesena odluka da BiH traži nezavisnost, Srpska Skupština je opet demokratski odgovorila – nije insistirala na pravu veta, nego je formirala Republiku i svoj narod izuzela iz tog ustavnog nasilja. Iako nismo podržani ni od koga u svetu, to je imalo veliki, presudan značaj. Badinter je već polovinom januara 1992. godine obustavio automatsko priznavanje BiH zaključkom da Srbi tamo imaju svoju republiku i da BiH nije u istoj poziciji kao Slovenija i Hrvatska. Zato je osnovana podkonferencija Evropske zajednice za Bosnu i Hercegovinu, tzv. Karington – Kutiljerova konferencija koja je dala iste rezultate kao i Dejton.

Time su legitimisane sve odluke naše Skupštine, iako nas niko nije podržao, ali niko nije mogao ni da ospori. Bili smo poučeni iskustvima iz vekovne borbe za slobodu, naročito Ustankom iz 1875 – 1876, kada smo, i pored uspeha, ostali bez ičega i dobili Austrougarsku kao protektora. Shvatili smo da „idealni udeo“ u vlasništvu BiH nije rešenje i da treba realno utvrditi šta je čije, na kojim prostorima su tri naroda suverena.

Da smo tako uradili sa prostorima Južnih Slovena i nakon naših pobeda u oba balkanska i oba svetska rata, sa više prava i više pravde, Srbi bi imali definisanu svoju teritoriju i izbegli bi stradanja, izbegli bi dva genocida iz svetskih ratova.

Ovoga puta je bilo drugačije. Zašto? Zato što nisu u pitanju bila nepokorena plemena i oružane grupe, nego je to bio narod sa svojim institucijama koje su i protivnici morali da uvaže.

Koliko god se nezakonito i nasilno menjao taj međunarodni sporazum iz Dejtona, poslednja odbrana je naša skupština u kojoj svako može dobiti autentičan stav naroda i crvenu liniju ispod koje se neće i ne može ići. To se tiče naših prava, uobičajenih i u sličnim ustavima i potvrđenih u Savetu bezbednosti UN i niko ne može da u ime svojih nepravnih težnji osporava nama prava za koja ne bi dozvolio da mu budu osporavana. Narodna skupština je učinila jasnim da ništa nije važnije od naroda i njegovih pravednih težnji za mirnim životom i ostvarivanjem prirodnih potencijala. To nije ništa više od prava koja se priznaju i drugima.

Naš narod može da bude ponosan na jedinstvo koje je postigao i na svoju Skupštinu čije je zajedničko čedo Republika Srpska.

U toj Skupštini je od prvog dana uspostavljena jednakost i sloboda, odnegovan kulturan i gospodstven odnos prema sebi i prema drugima, a dostojanstven nastup i argumenti postali slika naroda koji predstavlja i za čije dobro deluje. Ona UVEK mora biti mesto očuvanja tih vrednosti. Samo tako je ona neosvojiva tvrđava, a naše čedo, Republika Srpska zaštićena i voljena", naveo je Karadžić.