SNIMLJENI I MIĆINI DNEVNICI: Audio-vizuelni arhiv SANU prvi put digitalizovao građu koju je veliki slikar ostavio porodici

Projekat digitalizacije pokrenut je krajem 2021, a do sada je snimljen veći deo građe, koja je svrstana u nekoliko tematskih kategorija. Porodica je sačuvala njegove dnevnike, blokove sa crtežima, scenarija za nekoliko filmova i mnogobrojne crteže na pojedinačnim listovima, često istrgnutim iz novina. Mnoge od ovih materijala publika nikad nije videla.

- Ne bi bilo pogrešno reći da se Mića Popović nije odvajao od svoje olovke, pera, flomastera i sveske u koju je beležio sve što mu je u tom trenutku izgledalo zanimljivo ili što bi, po njegovom osećanju, u nekom budućem trenutku moglo da bude početna tačka novih istraživanja - navodi Julija Dušanić, unuka Miće Popovića. - Iza njega su ostale mnoge sveske sa zabeleškama, često ilustrovane crtežima, dnevnici, blokovi sa skicama. Oni su dragoceno svedočanstvo o umetniku koji je beležio svaki trenutak stvaranja, svojih putovanja. On je zapisivao svoje utiske i mišljenja, ne sluteći možda da time oslikava svoj lik.

Dnevnici su ključni za razumevanje unutrašnjeg života akademika Popovića. Nastajali su u raznim dobima. Najstariji dnevnik nastao je tokom 1945. i 1946. U njemu je umetnik beležio susrete i misli tokom izdržavanja zatvorske kazne. Taj dnevnik sadrži novelu "Sveti Antun", koja je svojevrsna autobiografska dopuna zapisa iz dnevnika.

- Neću biti demobilisan, izbačen sam iz Partije, i pozvan na isleđenje u Beli Manastir. Stole mi je poručio da budem spreman na najgore. Znači, još jedna propuštena godina na Akademiji; peta po redu - pisao je Popović. - Sredio sam sa bolom, boje, platna, beleške, četke, bočice, poslednje studije sa večernjeg akta. Ostavljam ih. Ko zna za koliko meseci i dana! Gospode Bože, da li ću se uopšte izraziti?... Uostalom čemu ova priča? Pred kim se ja pravdam? Prva posledica: zatvor. To je soba osam stopa dugačka i isto toliko široka. Nema nijednog prozora, nijedne, ma i najmanje rupe da propusti svetlo. Hladna je, hladna. Moje meditacije prestaju da budu određena razmišljanja, one su, u stvari, neki mlazevi maglovitih sećanja i straha. Doživljavam onu jezu, što sam je kao dečak predosetio u plaču posle nemirnih snova. Umor, užasan umor. Borio sam se dugo da li da legnem na goli beton ili ne. Nisam izdržao. Zaspah.

Neki dnevnici su objavljeni 2006. i 2016, ali su prvi put sada prikazani u izvornom obliku. U putopisnim dnevnicima koji su nastali OD 1971. do 1981. tokom putovanja po Evropi i svetu nalaze se i Popovićevi crteži koji prate opise mesta, gradova i ljudi. Popović je putovao u Kinu, Tajland, Indiju, Iran, Meksiko, Španiju i Ameriku. U dnevnicima se umetnik pojavljuje i kao slikar i kao pisac, a čitaoce vodi od epohe drevnih indijskih hramova do izložbi pop-arta i nastupa konceptualnih umetnika u Njujorku početkom osamdesetih godina. Popović je tekstove pisao flomasterom, a crteže je radio ugljenom, tušem i flomasterom.

- Crteži u dnevnicima su ilustracija, ali i samostalan izraz - ističe Julija Dušanić. - Mića je sa porodicom proveo u Njujorku jednu godinu a u zapisima sa putovanja kroz SAD oslikava dva sveta, jedan koji polako nestaje i drugi koji se tek rađa kroz zapadno kapitalističko društvo.

Tokom šezdesetih godina, u vreme jugoslovenskog crnog talasa, Mića Popović se dokazao i kao filmski autor. "Oduvek je slikaru bio san da se forma pokrene", govorio je scenarista filmskih ostvarenja "Čovek iz hrastove šume", "Roj", "Hasanaginica" i "Delije". Posle 1970. Popović se nije vraćao filmu, delom zbog cenzure, a najviše jer je bio posvećen slikarstvu. Do sada su digitalizovane knjige snimanja za filmove "Roj" i "Čovek iz hrastove šume", a u porodičnoj zaostavštini se nalazi još nekoliko: za filmove koji nisu realizovani. Popović je knjige snimanja kucao na pisaćoj mašini, a rukom je pisao beleške i skicirao scene.

- Mića Popović je imao posebnu naklonost prema crtežu kao umetničkoj formi - kaže Dušanićeva. - Smatrao je da su crteži izraz dovoljan sam po sebi i da prikazuju suštinu onoga šta umetnik želi da poruči. Crtao je stalno i svuda. Na marginama novina tokom telefonskih razgovora, na salvetama tokom obroka u restoranima, na voznim i avionskim kartama. Takvi crteži su nastajali gotovo podsvesno, kao manifestacija trenutnog osećanja, ili u naletu inspiracije koja je dolazila nepredviđeno. Stoga i blokove sa crtežima možemo posmatrati kao neku vrstu njegovog dnevnika. U njima su crteži nastajali, može se reći, sa jasnijom namerom i idejama. Blokovi sa crtežima predstavljaju jednu vrstu izvorišta budućih slika.