ŠPIJUN KOJI JE ZAVOLEO SRBE: Putopis poljskog kneza Sapjehe "Putovanje po slovenskim zemljama" je u stvari izveštaj iz obaveštajne misije

PUTOPIS "Putovanje po slovenskim zemljama" je u stvari izveštaj iz obaveštajne misije poljskog kneza Aleksandra Sapjehe po Dalmaciji, Bosni i Hercegovini i Dubrovniku 1804-1805. u kome se često pominju Srbi, ali nikada pod svojim imenom već kao Morlaci ili "Grci" u značenju-pravoslavci. Za naučnike je i dalje enigma zašto je Poljak koji je pomagao Prvi srpski ustanak izbegavao da u svojoj knjizi pomene Srbe.

- Sapjeha je na put krenuo kao prirodnjak, materijalno dobro obezbeđen putnik, koji je pored naučnih ciljeva, po svoj prilici, obavljao i neke druge zadatke, o čijim ciljevima ne postoje jedinstvene ocene. Neki smatraju da je bio vojni, a drugi su ubeđeni da je bio politički agent, a sporno je i za koga je radio - kaže jedan od najuglednijih slavista našeg vremena, dr Dejan Ajdačić.

On je preveo Sapjehin putopis i napisao studiju neophodnu za njegovo "dekodiranje" i oba dela su praćena obiljem ilustracija koje prikazuju "Morlake", Srbe sa dalmatinsko-bosansko-hercegovačke Vojne granice, objavljene kao jedna raskošna knjiga u izdanju novosadskog "Prometeja".

- Događaje opisane u putopisu Aleksandra Sapjehe iz 1804. i 1805. godine teško razumeti bez poznavanja političkih prilika u decenijama na prelomu 18. i 19. veka. Zadaci, ciljevi i priprema njegovog putovanja u slovenske zemlje su okruženi velom ćutanja, ali kada se Sapjehin putopis sagleda zajedno sa drugim dokumentima ukazuje se pravi špijunski triler. Zagonetka zašto Srbe ne naziva Srbima, iako se u svojoj tajnoj misiji se oslanjao prvenstveno na njih. Davali su mu pratnju, vodiče, smeštaj u kućama i manstirima, ali on nikada ne koristi etnonim Srbi već konfesionalne markere: "grčke vere", "šizmatici", "Grci", Morlaci. To je utoliko neobičnije kada se ima u vidu da je Poljak pod maskom naučnog putovanja obavljao i političku misiju u korist srpskog ustanka, da je, možda, bio proruski usmeren agent. Slika Sapjehe i njegovog dela još nije dovršena, a pitanje je da li će ikada i biti, jer su ruski arhivski dokumenti o njemu nedostupni. Ono što je sigurno je da Sapjehin izveštaj daje značajne podatke o Srbima u austrijskoj Vojnoj Krajini i Bosni i Hercegovini - ukazuje dr Ajdačić.

On navodi da su istoričari utvrdili da je Sapjeha "u dubokoj konspiraciji, pomagao ustaničko raspoloženje među Srbima u Hercegovini i dobro poznavao balkanske prilike... kao i "da je radio za Napoleonovu obaveštajnu mrežu". Karakteristični su bili kneževi česti kontakti sa pravoslavnim klerom, na primer u manastiru Žitomislić, Mostaru i drugim mestima "u kojima je nastojao da se obavesti o raspoloženju prema ustanku Crnoga Đorđa; zna se i da je nosio menice i garantna pisma koja su glasila na srpske trgovce, a imala da posluže za kupovinu oružja; cilj mu je, dakle, nedvosmisleno bio podsticanje ustanka i, mogućno, utiranje puta francuskoj vojsci".

Neprestano korišćenje termina Morlaci, kako su Mleci nazivali Slovene u Dalmaciji, možda ima i vrlo subjektivan uzrok. Naime, Sapjehi su se jednostavni, srdačni, srčani i skromni Srbi veoma dopali i podsetili ga na priče o vrlinama starih Poljaka, pa je on pomoću naziva Morlaci dokazivao da je reč o istom narodu.

Knez je uočio da su samo Južni Sloveni zvali Poljake imenom koje oni koriste za sebe, dok su ih svi ostali nazivali Lehi ili Lahi, pa je zaključio: "Tačno je da su ona naša braća naseljena uz more sama sebe nazvala po položaju: "morski Lasi" ili Morlaci, dok su oni koji su imali svoja polja u ravnici sebe nazvali Poljskim Lasima, odnosno Poljacima". Žitelji Kotara su već Morlaci, oni uvek idu naoružani, u crvenoj i tamnoplavoj odeći, kao Krakovljani, pri čemu više vole ovo drugo. U opisu običaja ovih naroda neću zaboraviti njihovo ruho, koje je blisko staropoljskom".

Sapjeha je zabeležio da su "Morlaci obuzeti junačkom prošlošću" i da u svakoj prilici pevaju junačke pesme.

- Putopisac zna da je Marko Kraljević junak o kome je slušao mnoge pesme, pa piše kako su momci iz njegove pratnje, kada su krenuli iz Skradina ka Bukovici, počeli da pevaju: "svoju uobičajenu pesmu o Kraljeviću Marku". Sapjeha na nekoliko mesta uz Krku i Cetinu pominje kako Morlaci pevaju pesme o Marku Kraljeviću. Piše da pesme o Marku nisu bile zaboravljene ni na gozbi u blizini Knina. U nekoj kući u imotskom polju, sa austrijske strane ali već blizu turske granice, poljski putopisac beleži kako je slušao pesmu praćenu guslama - navodi dr Ajdačić.

On ukazuje da Sapjeha pravoslavno sveštenstvo nazivao: grčki redovnici, grčki monasi, šizmatici, kaluđeri, a da se naziv "ortodoksni" u značenju "ispravno učenje, pravoverje", u njegovom tekstu ne javlja, kao ni prevod "pravoslavni".

- U Sapjehinom tekstu, reč šizmatik, proistekla iz reči šizma - raskol, u katoličkoj crkvi označava veroispovest i vernike koji su odstupili od hrišćanske vere i crkve. Iako ta reč sa stanovišta katolika podrazumeva negativno značenje, u Sapjehinom tekstu ona se koristi neutralnije i ne prate je dodatni uvredljivi tonovi - kaže dr Ajdačić.

Objašnjenje se može naći u dubokom utisku koje su ne poljskog plemića ostavile posete srpskim manastirima skrivenim u šumama i vrletima.

- Usred najgušćeg drveća, na najpustijem i najdivljijem mestu, odjednom smo, kao čudom, ugledali manastir Dragović. Nemoguće je zamisliti iznenađenje koje je u nama izazvao tako nenadan i neočekivan prizor, tim pre što smo u ovoj divljoj šikari pre očekivali neku divlju zver nego naseljeno mesto. Ali to je duh kojim su se rukovodili graditelji svih grčkih manastira. Uvek ih možete pronaći na najdivljijim i romantičnim mestima. Izgleda da su ovi manastiri još zadržali staru sklonost prvih verskih zajednica i da su uvek tražili zaklonjena mesta ili divljinu, radi skrivanja od ljudskog oka, što je njihov manastir pretvaralo u isposnice, navodeći sve koji dolaze da ih dožive kao isposnike stare, prvobitne crkve - zabeležio je Sapjeha.

Poljski knez koji je, što se u knjizi lako uočava, vatreni katolik, ali srpski manastiri i njihovo sveštenstvo i monaštvo ga iznenađuju: "Grčki kaluđeri, obdareni kod nas nazivom šizmatici, i po svojoj odeći i po patrijarhalnoj jednostavnosti ozbiljnijeg su karaktera od naših monaha... Istina je da su oni od naših manje učeni i samim tim manje obrazovani, ali iskustvo je više nego dovoljno pokazalo da je bolje biti neuk nego rđavo obrazovan. Kaluđeri, to jest monasi šizmatici, birani su iz prostog naroda i oni to nikada ne zaboravljaju. Njihov rad potiskuje poroke koje u nama rađaju dokolica i nerad, jednom rečju, oni prostim ljudima govore svojim jezikom, ne želeći da u njihovim očima izgledaju kao anđeli, već kao ljudi poput njih".

- Sapjeha je čovek svog vremena i zadatka, on daje odlične vojno-obaveštajne podatke i analize političke i ekonomske situacije u krajevima kojima prolazi, ali kao i drugi tadašnji prirodnjaci on je i botaničar, geolog, arheolog, antropolog, a naročito njegove "učene" filološke konstrukcije pokazuju slabosti. On duboko promišlja o civilizovanom društvu svoga vremena, poredeći njegove vrednosti sa morlačkim. Putopisac ističe da su Morlaci neiskvareni, trpeljivi, jednostavni ljudi, koji bez žaljenja podnose muke svakodnevice, a ipak se raduju životu. On ističe dobrodušnost i gostoljubivost Morlaka, nasuprot gubitku otvorenosti i blagonaklonosti prema tuđincima u evropskom borbenom individualizmu - kaže dr Ajdačić.

PRIRODNjAK SA TAJNIM ZADATKOM

KNEZ Aleksandar Antonji Sapjeha grba Lisice rođen je u Strazburu 1773. u porodici emigranata iz Poljske koju je tada osvojila Rusija, navodi dr Dejan Ajdačić:

- Stekao je u Francuskoj široko obrazovanje, a kao prirodnjak bio je član više evropskih naučnih društava. U Francuskoj se kao Napoleonov komornik i ađutant kretao u krugu obrazovanih činovnika i dvorjana. Sa jačanjem Napoleona, vratio se u Poljsku i bio aktivan među plemićima okupljenim oko poljskog dvora. Knez Sapjeha umro je mlad, u Derečinu 1812, na posedu svoga roda. U jesen 1804. proputovao je od Trsta do Zadra brodom, a potom prošao kroz dalmatinsko zaleđe, uz Krku i niz Cetinu, ušao u Tursku i u muslimanskoj odeći, kao tobožnji trgovac, dospeo do Dubrovnika. Njegovo putovanje s naučnim ciljem, po habzburškoj Dalmaciji i Hercegovini pod Turcima, pored prirodnjačko-etnografskih istraživanja, bilo je u tesnoj vezi sa tajnim zadatkom.