ZAPADNE NVO PIŠU SRPSKU ISTORIJU: Srbija ni posle 35 godina nema nacionalni istoriografski projekat o događajima 90-ih

O tome svedoče obelodanjeni poverljivi dokument Stejt departmenta kojim su SAD svoje saveznike 2000. godine obavestile da je "humanitarnom intervencijom" NATO na Srbiju međunarodno pravo uništeno i da će se kosovski presedan u budućnosti koristiti za opravdanje intervencionizma.

Takvih dokaza se nakupilo mnogo za 35 godina, ali zvanična interpretacija događanja tokom devedesetih u zapadnoj istoriografiji i popularnoj kulturi i dalje se drži mantre da su Srbi po prirodi hegemonisti i zločinci zbog čega je NATO morao da ih "humanitarno" bombarduje. Istu priču, u autošovinističkoj interpretaciji, ponavljaju neki srpski "angažovani intelektualci". Na većinu Srba, savremenika devedesetih, ta propaganda ne može da utiče, ali njihov broj se prirodno smanjuje.

- Stasaju nove generacije i otvara se pitanje odnosa prema istorijskoj baštini, jer one nemaju lično iskustvo sa vremenom o kome pišu ili će pisati. Živeći sa nekim opštim utiscima mlađi naraštaji će pre da poveruju legendama iz sveta propagande koja je pratila ratove i širenje "geopolitičke demokratije". Ako nisu hrabri ili lucidni da postave nedavnoj prošlosti logična pitanja, da istražuju skriveno, sav napor će završiti u prepisivanju uspostavljene dogme ili naučne ortodoksije na tragu političkih i vojnih pobednika. Moram da istaknem da bavljenje 1990-ima na tlu Jugoslavije još uvek ne prelazi u organizovani, institucionalni napor, a prošlo je skoro 35 godina. Češće to rade pojedinci ili čak nevladin sektor.

- Možemo da postavimo pitanje koliko se odmaklo od političkih i propagandnih interpretacija ili predrasuda, začinjenih selektivnim izvorima? U svakom slučaju još smo više u domenu selektivnog, a manje sveobuhvatnog, totalnog pristupa. Svedočimo i da se neka sada već učvršćena predubeđenja u domaćoj i stranoj istoriografiji teško, u svetlu novih izvora, privode racionalnijim pristupima složenoj prošlosti u kojoj su se prelamali različiti interesi - upozorava dr Mile Bjelajac, direktor Instituta za noviju istoriju Srbije, koji je nedavno organizovao međunarodnu naučnu konferenciju "Dijalog o trendovima u savremenoj srpskoj istoriografiji".

On priznaje da su, uz pomoć političkih ucena koje Srbiji postavlja Zapad, neke nevladine organizacije prisvojile sebi pravo da se bave "istoriografijom" tako što beskonačno ponavljaju propagandnu tezu o "srpskoj krivici" koja opravdava NATO intervencionizam. One se agresivno nameću u javnom prostoru, od medija do institucija, i srpski istoričari priznaju da postoji opasnost da mladi Srbi počnu da sagledavaju devedesete ne u svetlu istorijskih činjenica, već da prihvate kao istinitu osudu srpskog naroda koju je izrekao Zapad još dok je kreirao krizu u Jugoslaviji, po principu: "Ukoliko presuda nije zasnovana na činjenicama - utoliko gore po činjenice".

- Produkcija o istoriji devedesetih je izuzetno obimna i ne obuhvata samo akademska izdanja i onlajn debate, već svu silu medijske produkcije koja je ovo pratila, dokumentaciju prikupljenu u sudovima, diplomatsku građu uključujući i onu Saveta bezbednosti OUN, kao i tomove ličnih sećanja političkih i vojnih aktera onog vremena. Kao i za svaku istoriju u hodu, gde "sve istine još nisu za iznošenje", kako lucidno ističe Žak Merlino, mi moramo da vodimo računa da u skoro vreme nećemo moći da dopremo do onih izvora prvog reda koji razotkrivaju krupne, dugoročne geopolitičke interese. Ipak naslućujemo ih i kroz posredne izvore i dragocena svedočenja. Timovi koje postepeno okupljamo prate mnogo toga od navedenog, posebno tu inostranu produkciju. Dosta toga parcijalnog je napisano. A da li će biti prepoznata važnost da se pokrene projekat "Srbija i svet 1980-ih i 1990-ih", ili nešto slično, uporedivo sa hrvatskim projektom "Domovinski rat 1991-1995", sačekaćemo da vidimo - kaže dr Bjelajac.

U pomenuti dugogodišnji projekat Hrvatska je uložila ogroman novac i uključila veliki broj naučnika jer ga je smatrala prvorazrednim nacionalnim interesom, ali ne radi istorijske istine, već zato što se istoriografija efikasno koristi kao oruđe u politici.

To se videlo u optužnicama za genocid koje su Hrvatska i BiH podigle protiv Srbije. One su sadržale vešto sačinjene istoriografske konstrukte koji su demantovani samo zahvaljujući srpskim istoričarima koji su se individualno i samopregorno bavili devedesetima. To ne znači da se slični, još bolje organizovani, napadi neće ponoviti. Za odbranu je potreban srpski istoriografski državni projekat o devedesetim koga - nema!

U nezvaničnim razgovorima sa istoričarima može se čuti da su važni projekti od nacionalnog značaja ostali neostvareni jer su zahtevali ozbiljna sredstva, a da su srpske institucije naivno smatrale da će finansije dobiti iz inostranih fondova. To je podrazumevalo da su projekti morali da budu upućeni na međunarodne recenzije, a recenzenti su bili iz onih zemalja koje imaju interes da se istina o devedesetima ne sazna.

Dr Bjelajac nije želeo da komentariše ove tvrdnje, već je diplomatski odgovorio da "srpska istoriografija nije nikakav unikum" i da postoji svetska moralna kriza nauke.

- Poučno je uzeti u obzir i najnoviji zbornik radova iz pera eminentnih nemačkih istoričara pod nazivom "Izgubljena nauka. Pokušaj katarze posle kovida". Ocenjujući društvenu ulogu nauke i naučnika, veći broj autora stanje slika tamnim bojama. Autori smatraju da je izostala naučna kritičnost i da je nauka takvog profila odigrala negativnu ulogu. Uzroci se vide u mnogim slabostima sistemske prirode, lične i etičke. Jedan je eklatantan - način finansiranja (stimulisanja). Otkriva se uloga ucena, odgovornosti prema donatorima, samocenzure. Zatim homogenizovanje naučnika oko jednog dela političko-ideološkog spektra, opet onog koji više daje. Kultura dijaloga u nauci opada i gotovo da počinje da nalikuje medijima. Pravdanje teza meri se brojem pristalica dok se oni koji se s razlogom protive i dokazuju suprotno - ignorišu. Iz takvog miljea kako jedan od autora navodi "isplivale su kohorte moralno slabih i korumpiranih naučnika" - kaže dr Bjelajac.

Kada je reč o srpskoj istoriografiji, kako kaže naš sagovornik, u skladu sa našim iskustvom svakako bi dobrodošlo da se za objedinjujuće, sintetičke projekte finansijski stimuliše dugoročni rad međuinstitutskih timova, istraživanja u svetu ili saradnja sa inostranim centrima.

- Ovi projekti ne mogu da traju dve do tri godine. To je kratak period. Konkurisanje za projektne cikluse Fonda za nauku okuplja manje timove, često oko nekih sitnijih tema. Projekti od izuzetnog nacionalnog značaja ne bi trebalo da idu na inostrane recenzije, jer kako smo istakli, ova istorija koju živimo još nije politički dovršena. Imamo primere da neki, mada dobro utemeljeni projekti nisu prošli u drugom krugu - zaključuje dr Bjelajac.

ARHIVA HAŠKOG TRIBUNALA

VIŠE od 3.000.000 stranica transkripta sa suđenja, 10.000.000 stranica dokumenata sa dokazima i 50.000 sati video-materijala čine arhiv Haškog tribunala, a politički vrh Federacija BiH još od 2007. pokušava da se pošto-poto dočepa ove dragocene građe. Razlog nije teško pogoditi: presude koje je Haški tribunal doneo imaju političku pozadinu i nemaju istorijsku dokumentarnu vrednost, za razliku od dokaza koji se nalaze u arhivi. Upravo zbog toga zahteve za istom dokumentacijom podnele su i Srbija, Republika Srpska i Hrvatska, plašeći se zloupotrebe političkog Sarajeva. Haški tribunal je, dok je postojao, izdavao saopštenja da će o njegovom arhivu odlučivati Savet bezbednosti UN i da će verovatno biti digitalizovana i svima dostupna. To se nije desilo i danas javnost nema uvid u stanje i sadržaj arhiva Haškog tribunala, koji nije čak vratio ni obimnu arhivsku građu koju mu je Srbija dostavila za suđenja.