REŠIO SAM DA JE ZAPROSIM U UROŠEVCU JOŠ PRE DVA MESECA: Miloš Crnjanski, iz Novog Sada, o veridbi u gradu podno Šar-planine
SLAVA hrama Svetog cara Uroša u centru Uroševca, kojoj je u nedelju, prisustvovalo oko 200 vernika iz različitih krajeva Srbije, ostaće upamćena i po događaju koji je spojio dvoje mladih. Dvadesetčetvorogodišnji Miloš Crnjanski posle liturgije, zaprosio je svoju godinu dana mlađu izabranicu Ljiljanu Kovjanić, uz blagoslov sveštenika Trajka Vlajkovića, paroha uroševačkog.
"Svedoci" u crkvi nisu skrivali oduševljenje, a privatni snimak ove prosidba u nedelju i juče usijao je društvene mreže. Miloš nam otkriva da je, ipak, i otac Trajko bio iznenađen kada mu je rekao da želi da zaprosi Ljiljanu:
- Čim je podelio naforu, prišao sam mojoj budućoj verenici i upitao je da li želi da se uda za mene. Odmah mi je odgovorila: "Da." Otac Trajko nas je blagoslovio. Mnogo se obradovao.
Mladi par planira crkveno venčanje sledeće godine:
- Nismo se još ništa dogovarali, ali nije isključeno da, možda bude i u Uroševcu - kazao nam je Miloš.
Sada verenici, naravno, razmišljaju i o budućem zajedničkom životu. Mada oboje tek započinju profesionalne karijere, ističu da je buduća porodica njihov prioritet na prvom mestu.
- Ljiljana traži posao, a ja već radim kao grafički inženjer. Znam da nam neće biti lako, ali želimo da sve postignemo zajedno, korak po korak. Ljiljana je izuzetna devojka: inteligentna, iskrena, odlučna. Osvojila me je svojom dobrotom, toplinom. Bez obzira na izazove, uvek je spremna da ide napred - rekao je Miloš o svojoj verenici. - Verujem da će u našoj vezi sve ići prirodnim tokom, jer je dobro samo ono što gradimo sa ljubavlju.
Nismo rod
NISMO juče mogli a da ne pitamo Miloša Crnjanskog da li je u rodbinskoj vezi sa našim čuvenim književnikom, pesnikom, pripovedačem, sa kojim deli i ime i prezime.
- Ne, nismo rod - odgovorio nam je Miloš.
Miloš je diplomirani grafički inženjer iz Novog Sada, a Ljiljana je završišila fakultet za mehanotroniku u Budimppešti. Upoznali su se prošlog leta preko zajedničkog prijatelja Miloša Nikolića, na festivalu uličnih svirača u Petrovaradinu. Posle tog, moglo bi se reći, slučajnog susreta, rodila se ljubav.
- Ubrzo sam shvatio da želim da provedem život sa Ljiljanom i želeo sam da je zaprosim na mestu koje je za nas oboje važno - priča nam je Miloš juče, dan posle veridbe. - Pre dva meseca prvi put smo posetili hram u Uroševcu. To putovanje nas je još više zbližilo. Emotivno smo doživeli besedu oca Trajka, koji je sa nama podelio svoju ličnu priču. Govorio nam je o svojoj porodici, ali i da sva putovanja na Kosovo i Metohiju treba da imaju svrhu. Mladi koji odlaze na Kosmet, rekao nam je, treba da imaju cilj iz kog se može izroditi nešto lepše i veće. Ta njegova pouka duboko me je dirnula i odlučio sam da ga poslušam.
Na KiM - tuga, ponos i nada
PRVI put sam otišao na Kosovo i Metohiju sa drugom, a sada mu se često vraćam - kaže Miloš. - U Novi Sad, sa tih putovanja, nikada nisam došao ravnodušan. To što sam tamo osetio teško je objasniti rečima. Teško je opisati tu mešavinu tuge, ponosa i nade. Želim da Ljiljana i ja izgradimo zajednički život na načelima Srba koji opstaju na Kosmetu: na veri, ljubavi i istrajnosti.
Hram Svetog cara Uroša, jedini pravoslavni hram koji nosi ime poslednjeg Nemanjića, stoji kao simbol otpora, vere i istorijskog nasleđa srpskog naroda u Uroševcu. Danas, uprkos mnogobrojnim izazovima, hram održava otac Trajko sa svojom porodicom. Oni su jedini preostali Srbi u ovom gradu.
- Otac Trajko se bori za opstanak i očuvanje vere, ne samo kroz molitve, već i svedočenje o srpskim korenima i slavnoj istoriji - kaže Miloš. - Dok smo slušali njegovu besedu, shvatili smo da je važno da i drugi mladi posete Kosovo i Metohiju. Srbima koji opstaju u našoj južnoj pokrajini potrebna je naša podrška, koja ne mora uvek da bude materijalna. Nekad im je dovoljna samo naša lepa reč, da znaju da smo uz njih i da nisu zaboravljeni. Uprkos tome što žive u teškim uslovima, ti ljudi su puni topline i nade.