PRIRODA NAM JE NAJBOLJI UČITELJ: Porodica Tepavac je beogradsku gužvu zamenila mirom na Jelici (FOTO)

Supružnici Đurđica i Momčilo i njihovi sinovi Žarko (13) i Radovan (8), napustili su gradsku gužvu Beograda da bi započeli život u skladu sa prirodom. Iako se njihovo imanje nalazi samo pet kilometara od Čačka, mir, tišina i čist vazduh čine da im grad deluje kao da je mnogo više udaljen.

- Odlučili smo da se preselimo kada smo shvatili da nas život u gradu sve više pritiska. Bilo nam je pretesno - priča nam Đurđica. - Priroda nam daje slobodu. Živimo u oazi mira, mada bismo voleli i verujem da ćemo uspeti da odemo još više u planinu.

Porodica Tepavac nije slučajno odabrala čačansko selo Loznica. Dok su živeli u Zemunu, Đurđica i Momčilo su na Batajničkoj pijaci upoznali Savu iz Gojne Gore i Antonija iz Pranjana. Godinama su od njih kupovali sir, kajmak, krompir...

- Uvek su bili veseli i dobro raspoloženi - kaže Đurđica. - Delovali su nam nekako bezbrižno. U šali su nam govorili da su takvi zato što žive na planini. Muž i ja smo jedne godine odlučili da vidimo gde su ta Gojna Gora i Pranjani. Kad smo došli u tu prirodu, u tu čistinu, znali smo da ćemo tu i živeti. Budući da smo i Momčilo i ja gradska deca, iskusni gorštaci su nam predložili da kuću potražimo u podnožju Jelice. To smo i uradili.

Đurđica i Momčilo su se upoznali na fakultetu. Oboje su studirali šumarstvo. Đurđica se, međutim, vremenom opredelila za umetnost, a Momčilo se okrenuo bankarstvu. On radi u Čačku, ali se u slobodno vreme potpuno posvećuje imanju. Počeo je i da se bavi pčelarstvom.

- Imamo šljive, orahe, smokve, kajsije i mali kupinjak. Nema ničeg lepšeg nego kad uberemo plodove koje smo sami uzgajali. To nas ispunjava - kaže Đurđica. - Na našem imanju osećamo dašak jeličkog vetra, zrake jeličkog sunca i slobodu. Sjedinjeni smo s prirodom i od nje učimo. Priroda od čoveka traži strpljenje, a tome nas i uči. Svako seme koje posadimo nas uči strpljenju. Potrebno je određeno vreme da dočekamo plod. Priroda je najbolji učitelj. Svaka biljka ima svoj ritam, a to nas podseća da ne treba da žurimo. Vratili smo se u rikverc iz užurbanog života i sivila u gradu. To jeste suština našeg dolaska na Jelicu. Želimo da drugi ljudi osete našu radost i slobodu.

Do imanja Tepavaca nema asfaltiranog puta. Ni prodavnica im nije "nadohvat ruke". Baš u tome ova porodica uživa.

- Drago nam je što nemamo asfalt do kuće i što moramo da siđemo s brda kad idemo u prodavnicu - veli Đurđica. - Došli smo ovde da budemo bezbrižni. Mesim kiflice, hleb, poslastice. Najviše volimo džem od kupina i kajsija.

Tepavci podstiču i svoje sinove da budu aktivni. Radovan i Žarko već uče kako da brinu o biljkama, ali imaju vremena i za igru sa drugom decom iz sela.

- Na imanju imamo ceo mali svet o kome brinemo suprug, deca i ja. Živimo i uživamo - ističe Đurđica. - Naša deca ne rastu uz televizor i video-igrice. Umesto toga, čitamo, pišemo, šetamo. U gradu smo bili previše vezani za tehnološke uređaje, ali ovde je sve drugačije. Kad se zaželimo umetnosti, odlazimo u Čačak da pogledamo dobar film, pozorišnu predstavu ili koncert. Život na Jelici nije samo beg iz grada, već i povratak sebi.

Umetnički duh i na selu

ĐURĐICA je oduvek bila kreativna. Njene ručno rađene čestitke putovale su širom sveta, a kasnije je umetnički talenat usmerila na stvaranje cvetnih dekoracija za torte i držanje radionica za sve one koji žele da savladaju ovu umetnost. Njen umetnički duh nije se izgubio ni u seoskom životu, a upoznali smo je na humanitarnom događaju "Najtorte" u organizaciji Fondacije humanosti "Novosti", gde smo se divili slatkim cvetnim dekoracijama njenih učenica.

Divni ljudi

MEŠTANI su divni ljudi, puni razumevanja i spremnosti da pomognu. Poznaju svaki pedalj zemlje i drago im je da neko nov dolazi da ostane. Brzo smo se uklopili, jer nas oni prihvataju kao svoje - kaže Đurđica.