NAKLON ZA NOLETA SA MAJORKE: Palma, Manakor i Porto Kristo, oaze najvećeg balearskog ostrva, zavičaja tenisera Nadala

Neki će se možda iznenaditi da Majorka nije sva kao turistička razglednica, što pravim avanturistima samo predstavlja dodatnu čar. Ima ovde i zemljoradnika na poljima, stočara oko svojih stada ispod maslinjaka, oronulih fasada i staromodnih dućana. Onog običnog, svakodnevnog života. Nekima su okolna ostrva Menorka i Ibica, možda, lepše.

Ali, za sreću je potrebno malo. Tu su blagodeti mora, beskrajni niz palmi, rajske plaže, pitoma klima, ukusna hrana, bogato arhitekturalno nasleđe i gostoprimljivi ljudi. Dovoljno da čovek poželi da se ovde nastani.

Ima ih takvih, iz centralnih delova Evrope, sve više. Naročito se ovde doseljavaju Britanci, kao i Nemci koji predstavljaju sedam odsto stalnog stanovništva, zbog čega Majorku u šali nazivaju "sedamnaestom nemačkom državom". Tri i po miliona Nemaca i oko dva i po miliona Britanaca odmaraju se na Majorci svake godine.

Iz Francuske se u poslednje vreme na najveće Balerarsko ostrvo preselilo desetak hiljada ljudi. Ima i dosta onih koji radnu nedelju provode u pariskoj vrevi, a produžene vikende u palminoj senci. Avione, koji lete dva sata, koriste kao autobuse. Njihovo iskustvo potvrda je da sve više na marginama liberalnog kapitalizma postoje oni koji povišicu danas pre traže u slobodnom vremenu, nego u novcu.

Žive ovde i imućniji penzioneri sa sve četiri strane planete, koji imaju sve vreme ovog sveta i rado tu provedu ostatak života. Majkorku, u ogromnom broju tokom cele godine posećuju i turisti sa svih kontinenata. Ostvro s oko milion stanovnika, godišnje pohodi dvadeset puta više ljudi. Turizam predstavlja polovinu BDP Baleara. U hotelima koji niču kao pečurke nalaze sve pogodnosti ol inkluziv odmaranja.

 Nasuprot nepristupačnom planinskom masivu Tramuntane na severozapadu na kom zastaje dah i gde zimi ume itekako da zasneži, na jugu se u zalivu smestio glavni grad Palma de Majorka, sa svojih oko pola miliona stanovnika koji ponosno govore majorčanski dijalekt proistekao iz katalonskog, ali i "kastiljanski", odnosno španski jezik. Svi javni napisi su dvojezični. Engleski je već druga priča. Namernik, kao i svugde u Španiji, mora da se malo pomuči, dok se ne sporazume s ljubaznim, ali jezikom patriotski nastrojenim domaćinima.    

U Palmi, reka turista istražuje čari uskih kamenih ulica starog jezgra, obilazi kraljevsku palatu Almudaina, remek-delo gotske arhitekture palatu La Lođa, hamam kao jedno od poslednjih arapskih tragova, čuvenu katedralu La Seu čija je gradnja započela 1229. godine, drugu najdužu u Španiji, sa 109 metara, iza one u Sevilji, čiju unutrašnjost je u svom šareno-staklastom stilu redizajnirao slavni arhitekta Antoni Gaudi. Đaci iz škole pod budnim okom nastavnika fizičkog uče veštinu uspinjanja uz obližnje zidine, iznad luke s preskupim jahtama.

Može se otići i u Fondaciju Miro ili Muzej savremene umetnosti Es Baluard u kome mogu da se pogledaju dela Pikasa, Sezana, Miroa, Gogena, Magrita. Dve turistkinje iz Finske mere izdržljivost na zimske toplotne talase. Sportski nastrojeni voze kajak, skaču sa stena ili plove tirkiznim vodama.

Niže, još južnije, autoputem, ili železničkom prugom, svejedno, modernim autobusima ili savremenim kompozicijama, sat kasnije stiže se u "Nadalov grad" Manakor. Mnogo je manje tu glamura. Industrijsko mesto, niske kuće zapuštenih pročelja, uske ulice, podnevni mir. Ali, neka toplina izbija iz ljudi i zidova, posle guste i hladne jutarnje magle. Na pomen Novaka Đokovića, srpskom novinaru ovde, u znak poštovanja, klimnu glavom i stave ruku na svoje grudi. Tenis, i pravi šampioni, ovde su svetinja.

Tu, među pedesetak hiljada duša, svako svakog zna. Dan traje tačno 24 sata. Ni minut manje. Sve se odvija polako. Kafica na glavnom gradskom trgu oko crkve ubija vreme. Da je globalizam, podseća samo cena od dva evra. Sve drugo praktično je jeftinije.

Cela šunka košta samo trideset. A lokalni specijalitet, kobasica sobrasada, prste da poližeš. Šta tek reći za preukusno i budzašto voće i povrće koje zri na stalnom suncu? Na izlasku iz grada, na zidu autobuske stanice parola protiv NATO i komunistički srp i čekić. Radnička briga je svugde ista.

Iako u Manakoru ima svoju veliku tenisku akademiju, Rafael Nadal više ne živi tu. Preselio se desetak kilometara dalje, na obalu, u mestašce Porto Kristo koje skromnošću  neodoljivo na prvi pogled podseća na predgrađa gradova s grčkog Halkidikija. Ali, plaže u kalama osvajaju i najveće skeptike.

Kuća kralja Rolan Garosa u purističkom stilu modernog dizajna tek blago se pomalja iz krajolika, iako se nalazi na prostoru od 1,7 hektara i ima 1.200 kvadratnih metara, s direktnim izlaskom na more. Tu je ukotvljen i Nadalov metalnosivi katamaran, kojim isplovljava u potrazi za mirom i tišinom, mada ga, tog mira, i u Porto Kristu ima u izobilju. U blizini sada žive i njegovi roditelji.

Na terasi jedne od gradskih kafana, oni kojima je slavni teniser samo običan komšija, lagano ispijaju pivo i limončelo. Odatle se brzo stiže do četiri grotla čuvene pećine Drah, kroz čije stalaktite i stalagmite put vodi u dubinu ka podzemnom jezeru dugom čak stotinak metara, jednom od najdužih na svetu, po kome u svetlećim gondolama plove muzičari izvodeći klasičnu muziku još od 1935. godine.

Gore, na površini, ovih dana, more tek hladnjikavo, kao običnih, kišnih, letnjih dana na Jadranu. Za kraj novembra, dušu dalo da se smoče noge. Na trenutak, u bermudama i majicama kratkih rukava, na blagom povetarcu, čovek lako zaboravi u kom se godišnjem dobu na ovom ostrvu zadesio.

IMALI I KRALjEVSTVO

Majorka je bila nastanjena još u praistorijskom dobu, a onda su je osvajali Rimljani, Vizantinci, Vandali, Franci, Mavri, Katalonci. Postojalo je, čak, i nezavisno Majorčansko kraljevstvo od 1276. do 1344. godine.