ARHITEKTA MILOŠ UŠLJEBRKA PRONAŠAO NAČIN DA U OKVIRU SVOJE STRUKE POMAŽE SRBIMA U HRVATSKOJ: Projektuje srpske kulturne centre za sunarodnike

Tek su mu 32, a uveliko potvrđuje reči velikog arhitekte Franka Lojda Rajta da je "arhitektura težnja ka istini". U Miloševom slučaju, onoj istini o Srbima u Hrvatskoj, njihovoj viševekovnoj baštini, istoriji, kulturi, tradiciji...

- Svaki od od ovih centara tražio je zaseban pristup. Svaka ragija ima specifičnosti, svaka kuća svoju prošlost, i sve to treba obraditi i uključiti u projekat, koji kasnije priča sam za sebe. Mnogo je važno da Srbi u Hrvatskoj dobijaju svoje kulturne centre. I to baš ovako, sistematizovane, koji će funkcionisati kao institucionalizovana grupacija, imati objedinjene sadržaje i prostor za ispoljavanje specifičnih potreba naše zajednice. Ljudi će moći da ostvare pravnu pomoć i zagarantovana prava, koji zbog različitih vidova straha, stigmatizacije ili neznanja sada ostaju neostvareni. Posleratna obnova svodila se samo na osnovne potrebe: krov nad glavom, struju, put..., sve šire od toga ostajalo je zapostavljeno - pričao nam je Miloš letos u Glini dok su se radovi na SKC privodili kraju, a njemu se, bilo je očigledno "motale" po glavi ideje za nove projekte.

Leteo je tada po gradilištu, dogovarao se sa poslovođom, bodrio radnike, istovremeno pazeći na svaki detalj projekta. Bili smo zadivljeni njegovom energijom. Poput deteta iskreno, pokazivao je sreću što se centri u Hrvatskoj grade svuda gde ima Srba: od severne Dalmacije, preko Like, Korduna i Banije, duž Slavonije, sve do većih gradova ove države.

- Poslovi oko centara nisu mi bili napor, nisam to tako osećao. Radim u sredinama gde ima dosta Srba i koje naš rad baš veseli. Neretko to je i u saradnji sa sveštenstvom SPC. Naravno, ima pojedinačnih izliva nacionalne netrpeljivosti, ali ima i mnoštvo Hrvata koji oberučke izađu u susret našim potrebama i zahtevima - priča Miloš "mešajući" ekavicu i ijekavicu.

Za njega je to, kaže, sasvim prirodno: dva izgovora našeg jezika. To iz njega govore Beograd i Žegar, nekako se čudesno ulivaju jedni u druge Sava i Dunav kraj kojih je stasavao sa Zrmanjom uz koju je provodio leta.

- Srbin iz Hrvatske, Krajišnik, tako sebe vidim. Uvek sam osećao veliku potrebu da ispravim svu nepravdu koju je baš taj deo našeg naroda doživeo. I, dosanjao sam. Ukazao se način, i to u oblasti u kojoj verujem da to najbolje mogu da učinim - zbori ovaj mladić rođen 1992. u Beogradu, gde je završio Petnaestu gimnaziju i na Arhitektonskom fakultetu stekao zvanje master inženjera.

A, u Dalmaciji su mu koreni. Duboki.

- Otac i majka su mi rođeni u Žegaru. Posao ih je doveo u našu prestonicu. U kući u Beogradu se, pogotovo posle "Oluje", nije ni o čemu drugome pričalo do o Žegaru. Odmalena sam zapravo prožet isključivo tim pričama. Nedugo nakon rata deda je uspeo da obnovi kuću, stvorili su se uslovi da tu dolazimo. Detinjstvo i letnje raspuste sam provodio u Žegaru, gde i sada imamo kuće, zemlju u polju, šumu - priča Beograđanin sa Zrmanje.

Valjda je zato njegov prvi veliki projekat bio Društveni dom u Žegaru. Njegova obnova još traje. Obnova njegove duše, klica novog života.

- Naše Udruženje "Žegar u srcu", SNV je prepoznao kao grupu koja nešto pokreće i čini u tim po mnogome pasivnim krajevima. Usledio je projekat u Žegaru, a na osnovu njega i upit da u ime Vijeća radim na njihovim projektima. To je za mene više od posla - kaže Miloš.

Uz osmeh opet prebira po detinjstvu iz kog je poneo ljubav prema ognjištu predaka:

- Odrastanje mi je bilo potpuno protkano pričama o Žegaru, a sada mi je život protkan Žegarom. On mi je potka života. Verujem da tako i drugi ljudi iz Udruženja, poput Dražena Jakovljevića i Branka Komazeca, svojim osećanjima i duhom žele da da činimo pomake za Srbe u Dalmaciji.