NE ZABORAVITE, SVI SMO MI SA KOSOVA I METOHIJE: Hrabra baka Branka Milovanović (90) iz Gojbulje, godinama odoleva pritiscima Albanaca

Svašta sam preživela i mnogo šta je stalo u mojih devedeset godina. Ja sam na kraju puta, ali brinem za mlađe i kako će da se završi ova situacija, kako će sve ovo da se okonča... Brinem za decu, sinove, unučiće, za čitav naš narod...

Baka Branka Milovanović iz kosmetskog sela Gojbulje napunila je devedeset godina. U njih je kaže, "stalo" i radosti i tuge, ali ponajviše borbe za opstanak. Jer, njeno imanje u selu nadomak Vučitrna poslednjih nekoliko decenija često je bilo na meti Albanaca koji su želeli da ga kupe. Plodno zemljište, netaknuta priroda ispod padina Kopaonika i dva izvora mineralne vode, jedan u samom dvorištu, drugi na imanju, bili su primamljivi za one koji "jurišaju" na sve srpsko.

- Srećom, Bog mi je sačuvao pamet, mada se i sama čudim kako sam normalna kroz šta sam sve prošla. Jer napadali su me noću u samoj kući, opljačkali sve što su mogli, a potom mi u podrum donosili kradene stvari. Njihovim podmetanjima nije bilo kraja, ali srećom, policija je ipak reagovala na moje pozive - pričala nam je svojevremeno u dahu baka koja je uprkos tome što ima komšije prilično izolovana.

Jer, iako se sa leve strane nalazi srpsko domaćinstvo u njemu su stariji članovi, dok je deo imanja iza bakine kuće, na koji svakodnevno gleda sa svojih prozora i terase, komšija Srbin prodao Albancima. Sa prilaznog puta do bakine kuće do koje se dolazi mostićem preko rečice, u gotovo samom centru sela, već je nikla nova dvospratna kuća koju je sagradio Albanac. A ima ih, kako nam kažu meštani, sve više i više...

- U selu je do 1999. godine bilo stotinu srpskih kuća a sada je jedva tridesetak, jer se doseljava sve veći broj Albanaca - kaže nam Bratislav Kostić, predsednik Mesne zajednice Gojbulja, koji s teškom mukom izgovara da se poslednjih godina Albanci bukvalno utrkuju ko će da otkupi srpsko imanje. Međutim, baka Branka kaže da njeno imanje - nije na prodaju. Tako misle i njena dva sina, od kojih jedan sa porodicom živi u Kosovskoj Mitrovici a drugi je na privremenom radu u Norveškoj. Upravo zato na vratima jedne od dve lepo uređene prizemne kuće, sačekuje nas bakina snaha Vesna koja je iz desetak kilometara udaljene Mitrovice došla da pomogne baki oko pripremanja slave.

Jer, iako je pokretna i sama brine o sebi, godine su se odrazile na bakin život. Međutim, njena odluka da ne odlazi iz svoje kuće, uprkos napadima koje je preživela - nije se menjala.

- Uprkos svemu, rešena sam da ne idem odavde dok me telo i glava služe. Iako me sin koji sa porodicom živi u Mitrovici zove da živim kod njih, ja ne odstupam od svoje namere da ostanem na svom pragu. U ovom selu sam rođena, ovde sam se udala, osnovala porodicu, samo ovde mogu da živim - priča baka Branka dok joj jedna suza klizi niz obraz.

Dok je snaha poslužuje sokom i kafom, kao i posetioce, baka tiho dodaje da ne žali zbog odluke da ostane na svome. I dok pogleda uprtog u daljinu sa fotelje u dnevnoj sobi kaže da za svoj život nikada nije strahovala, ponavlja da brine o svojim sinovima i njihovim porodicama, kao i o petoro unučadi. Iako svesna da je svaki dan za Srbe na KiM neizvestan, baka priznaje polutiho da veruje u nekadašnja predskazanja, ali i kako kaže božansku pravdu, da će naš narod ostati na svojim ognjištima i da će i dalje to biti srpska zemlja jer je ono kako nam ispraćajući dodaje - srpska kolevka.

- I ne zaboravite, svi smo mi sa Kosova i Metohije - poručuje nam baka hrabrost, kako je uveliko zovu komšije i svi koji su upoznati sa njenom nepokolebljivošću.

Predosetila zastrašivanje

SVESNA da ni u sopstvenoj kući nije bezbedna, pogleda uprtog u daljinu, baka Branka priča da iako je oguglala, ranije dok su napadi bili češći od nervoze nije mogla da zaspe. Pogotovu kada je predosećala da će pokušati da je zaplaše. Tada bi joj, pričala nam je, od straha usne otežale pa je jedva uspevala da pozove policiju i kaže im zbog čega ih zove, jer joj je sin povezao telefon sa brojem policijske stanice u Vučitrnu.