NEVEROVATNI SNIMCI SA SVETE GORE: "Novosti" na mestu gde je Sveti Sava ugledao božansku svetlost, tu se hoda i na zemlji i na nebu (VIDEO)

Priče o tom svetlu, a ne veliki manastiri, zadužbine romejskih careva, odvele su na vrh Atosa mladog kneza Rastka Nemanjića, kazuju njegova žitija.

Ko provede noć na Atonu razumeće reči Teodosija Hilandarca o Savinom hodočašću na vrh svete planine: "Odavde se pope na davno mu željeni Aton, gde prinese Bogu kolenoklanjanje i noćno stojanje i mnoge molitve iz dubine srca, i radosnim i toplim suzama dovoljno taj sveti vrh odaždivši, koja li blagodarenja ne govoraše Bogu, koji ga je udostojio da se popne na njega".

Zbog svetla Atona duže od hiljadu godina beskrajna kolona ljudi mili strmim planinskim obroncima kroz oblast Svetogorske pustinje pokrivene šumom i makijom do platoa na 1.500 metara nadmorske visine gde se nalazi crkvica Panagija, Svesveta Bogorodica, koja je utočište i konačište poklonika.

Od nje počinje pravo iskušenje na mermernoj goleti, uz koju se u serpentinama uspinje stazica pokrivea oštrim krnjatcima kamena koji klizaju pod stopalima. Tek kada zastane da predahne, poklonik sa izmešanim osećanjima divljenja i straha shvata da korača i po zemlji i po nebu, po ivici padine koja se strmo spušta u plavetnilo Egeja.

Kada dune vetar sa vrha, a to se dešava iznenada, čovek se mahinalno naginje ka kamenu i grčevito ga hvata, uznemiren utiskom da će ga vihor podići kao list. I tako sve do vrha na 2.033 metra nadmorske visine, mereno ovozemljskim merilima, gde se nalazi crkvica posvećena Preobraženju Gospodnjem. Bogotražitelji pak kažu da je nebeski Aton mnogo viši, da doseže poslednju granicu do koje se smrtnik može približiti Bogu i da se sa tog vrha vidi svetlost koja preobražava čoveka.

Zbog nje Aton, za razliku od bezbroj svetih planina koje odvajkada imaju sve civilizacije sveta, jedini nosi naziv Drugi Tavor. Prva planina s tim imenom nalazi se u Galileji, u Svetoj zemlji, a Biblija kazuje da se na njoj Hrist prvi put trojici apostola prikazao preobražen, u svojoj pravoj prirodi, kao čisto svetlo. Bogotražitelji, askete i tihovatelji, od tada su lutali svetom tražeći svetlo preobraženja, sve dok u 9. ili 10. veku nisu otkrili poluostrvo Atos i sa njegovog vrha videli odbljesak tog božanskog sjaja. Slušajući priče o pustinjacima koji su se na Atosu približili Bogu i preobrazili, knez Rastko je odlučio da im se pridruži u tom podvigu, kažu žitija i predanje.

Racionalna, kritička, istorija kazuje da je Stefan Nemanja, u stvari, svog najpametnijeg i najtalentovanijeg sina poslao na školovanje u Svetu Goru, srce duhovnosti, nauke i diplomatije pravoslavne vaseljene. Njihova velika ideja bila je stvaranje nacionalne srpske crkve, koja će zaustaviti asimilaciju u bezličnu mešavinu naroda Romejskog carstva i sačuvati identitet i jezik srpskog naroda.

Ko u suton stigne do vrha Atosa i ostane pod zvezdanim nebom do svitanja, čije svetlo daje belom mermenom vrhu boju magme, a nad pučinom Egeja stvara drugo more od oblaka, shvata da su i predanje i istoričari u pravu.

U tom svetlu se vidi najmlađi Nemanjin sin, vaspitan da bude vitez i vladar, koga je svet i kada je bio u najskromnijoj rasi zvao Kir Sava, Gospodar Sava. On sa pak sam naziva "poslednjim od svih" monahom Savom, ali nije mogao da pobegne od sebe. Kao pravi Nemanjić on je preduzeo poduhvat uspona na Aton čim se zamonašio, iako je takav podvig po svetogorskim pravilima dozvoljavna samo odabranim starim kaluđerima.

Ali, nijedan iguman, pa ni onaj iz carskog Vatopeda, nije mogao da zaustavi Savu, koji se razlikovao od oca i braće samo po tome što je umesto ovozemaljskog bojnog polja, odabrao duhovno u kome se borio sa sobom, da bi nadmašio sebe. A prvu pobedu postigao je na Atonu, videvši svetlo preobraženja.

Na njega nije zaboravio ni kada je 1218. u Nikeji od romejskog cara i vaseljenskog patrijarha dobio titulu arhiepiskopa samostalne Srpske crkve. To je značilo da je srpski jezik priznat kao sveti i biblijski, čime je započela srpska pismenost i istoriografija. Arhiepiskop Sava je tako ispunio Nemanjin zavet, ali nije žudeo za tronom i insignijama. On se zaputio na Svetu Goru, vođen čežnjom za svetlom Atona.

- Često se osvrćući, obaziraše se na jaruge u pustinji Svete Gore i na oštre puteve kamene po kojima bos hodeći svete posećivaše, sećajući se blaženoga života tih pustinjaka daleko od sujetnog sveta, i uzvišavanja umom od zemaljskog ka Bogu neprestanom čežnjom i molitvama - zapisao je Teodosije Hilandarac.

Sava je na Atonu pao u san razdiran dilemom, da li da se vrati "čedima svoga otačastva" i prosvećuje ih, ili da ostane među pustinjacima. U snu mu se javila Bogorodica: "Imajući mene kao jemca kod cara sviju, Sina i Boga mojega, i zbog ovoga tužiš? Ustani i žurno idi na delo za koje si od njega izabran, ništa ne sumnjajući, jep sve će ti u njemu uspeti na dobro!"

U svetlu atonskog svitanja Sava je krenuo ka Srbiji, zastavši samo u Solunu u manastiru Filokal (Dobrotoljublje), gde u spomen na javljanje Bogorodice "nimalo ne odloživši, dozva najveštije živopisce i zamoli ih da brzo naslikaju dve ikone velike visine; na jednoj zapovedi da naslikaju previsokog i božastvo neopisanoga cara Hrista Boga... a na drugoj - višu od nebesa, koja mu se javila u snu, neizrecivu Goru Božiju, svečistu caricu, Devu i Mater toga samoga Hrista cara i Boga našega". Ta ikona Bogorodice Gore, ili Bogorodice Neoborive stene je i u 14. veku, po Teodosijevom svedočanstvu, stajala u Filokalu podsećajući na Savine svetogorske vizije.

IKONA BOGORODICE GORE

U riznici Hilandara čuva se ikona Bogorodice Gore, ili Neoborive stene iz 14. veka na kojoj je Majka Božja naslikana sa Malim Hristom na pozadini koja podražava mramor Atona. Sa druge strane prikazan je Sveti Sava u arhijerejskoj odeždi i okrunjen, kako se prikazivao samo Hrist. Po predanju, na toj su se atonskoj litijskoj ikoni zakleli srpski ratnici pred Kosovski boj, opredeljujući se za carstvo nebesko.