ZADIRKUJU ME U ŠKOLI I KAŽU - "KUPI NOGU NA KIOSKU": Potresna sudbina Viktora Stevanovića (13), oca Gorana i teško pokretne sestre Andreje

 Ali, pred njihovom stamenošću, upornosti i veri, čovek se postidi. iako je ne traže, potrebna im je pomoć da kupe prizemnu kuću sa dvorištem.

NA času fizičkog me drug, u stvari nije mi drug, gurnuo pa sam i ruku bio polomio... A, ostali me u školi zadirkuju, kažu mi: "Idi kupi nogu na kiosku".

Ne plače Viktor Stevanović, iz Niša, dok ovo govori, ali mu plače duša. Plače svako izgovoreno slovo, stidi se što se našlo u ovoj rečenici koju trinaestogodišnji stojički izgovara. Zna Viktor da sramota nije njegova... Hrabar je i viteški se sa bolešću bori punih osam godina.

Toliko godina prima i terapije, imao je i tri operacije u Rusiji, jer ima problem sa nedovoljnim lučenjem hormona rasta i iščašenje desnog kolena, pa ima dva aparata - stege: i na potkolenici i na natkolenici... Sam ih podešava da bi lakše i uz pomoć štake hodao, a osim do škole svaki dan penje se i do stana na petom spratu, jer u zgradi nema lifta...

Nimalo lakša nije ni borba njegove tri godine starije sestre Andreje. Zbog nedostatka kostiju potkolenice, ona ima deformitete na obe potkolenice i stopalima... Do sada je imala 27 operacija, takođe u Rusiji, koje su joj pomogle i mnogo ublažile bolove koje je osećala. A, vedrog je duha, pohađa drugu godinu umetničke škole, nalazi, kaže, utehu u svom umetničkom izrazu, i skromno nam pokazuje svoje divne radove. I ona "uspon" do stana savladava kako može, kako je naučila: vuče se na gelender, penje se polako, a kada se umori, ako je tu, otac Goran (43), uzme je u naručje i nosi... Ako tate nema, ona polako, strpljivo, uporno, nekako stigne do petog sprata... A, majka, ona nije sa njima...

- Muke su da Andreji, svakodnevno, obezbedim normalan život - govori Goran Stevanović, samohrani otac troje dece. - Imam i najmlađu ćerku Vasiliju od devet godina. Hvala Bogu, zdrava je. Stan u kom živimo ima 30 kvadrata, od čega je pet terasa. Ni sam ne znam kako se raspoređujemo da spavamo. Najčešće Viktor i ja, ali kad on ima boleve, kad ne može da se namesti, da nađe zgodan položaj, ja pređem u kraj ugaone garniture, pa ako mogu zaspim tu, u polusedećem položaju...

Goran je posvećen svojoj deci. Trudi se da im obezbedi najbolje moguće uslove za život, uprkos izuzetno teškim okolnostima. Iza njegovog osmeha i pozitivne energije koju uspeva da prenese na decu, kriju se godine žrtvovanja i usamljene borbe fizičke, emotivna i psihičke, jer se svakodnevno suočava sa izazovima koje donose zdravstveni problemi njegove dece. Ipak, nikada ne gubi veru, dajući sve od sebe da im obezbedi ljubav, podršku, nadu i stabilnost.

- Nedavno sam sa Viktorom i Andrejom bio u Rusiji zbog operacija. Operacije znače Andreji pre svega zbog produžavanja potkolenice i da je manje boli desna noga, a kada je o Viktoru reč, sada smo veoma optimistični da ćemo trajno rešiti njegov zdravstveni problem. Uspeli smo da obezbedimo novac za višemesečni boravak u Rusiji uz pomoć dobrih ljudi i Grada Niša. Nema šta neću učiniti samo da njih troje budu dobro - iskren je Goran.

Dok govori, okice njegove dečice uprte su u njega. A, on, opet, beskrajno ponosan na njih troje. Dobri su đaci i čak uspešni u sportu i pored svih prepreka.

- Za svoje uspehe u školi i sportu dobijaju diplome i medalje. Posebno smo ponosni na Andreju koja se godinama bavila stonim tenisom za osobe sa invaliditetom - ističe Goran.

Pogled nam privlači iscrtana, vesela čestitka na zidu na kojoj piše: "Srećan 43. rođendan, tata". Blešti sa zida u stanu, malom i još umanjenom za sve stvari i garderobu naslaganim na sve strane, gde god ima mesta, od poda do pola zida...

- Tata nam je sve na svetu. Uvek je tu za mene i sestre. Znamo da nas nikada neće ostaviti same - siguran je Viktor u očevu ljubav.

Ni Vasilija ne časi časa da pohvali oca:

- Moj tata je najvredniji na svetu. Kuva nam, čisti, pere, a kad može vodi nas i na najlepša mesta. Uvek je tu. Voli nas i mi njega. Mnogo.

Sve četvoro, sanjaju dva sna: da ozdrave Viktor i Andreja, i da imaju neku prizemnu kuću da bi mogli da imaju što više životinja.

- Do sada smo brinuli posebno o onima koje smo pronalazili povređene. Nas četvoro ih zalečimo, negujemo i, kada se oporave, vraćamo ih u prirodu. Trenutno imamo zeca Teu, papagaja Miću, ribice i povređenog goluba kome još nismo dali ime. Ne možete ni da zamislite koliko deci to angažovanje oko životinja pomaže da bar na trenutak zaborave i na bolove i na druge probleme. Neki ljudi su nam rekli da je napolju zoološki vrt, a ne ovde, ali mi verujemo da je to humano - objašnjava Goran, čak i pokazuje razumevanje za povremena negodovanja nekih komšija.

Pred Stevanovićima se zanemi. Pred Stevanovićima se čovek postidi, pred njihovom voljom za životom, pred ne kukanjem, pred ne traženjem, pred snagom i verom:

- Sve je Božja volja, a mi verujemo da će nam pomoći - kaže Goran. - On i dobri ljudi.