ZNATE LI KO SU MIRADŽIJE? Selo Vojska kod Svilajnca poznato po ovim zetovima - Imaju čak i Udruženje miradžija "Crni gavran" (FOTO)

Ali, višedecenijski običaj da se ne krčmi imanje ako neko ima dva sina, već da jednog da na miraz, a da drugi ostane kod kuće i dan-danas važi u ovom selu. Ima čak porodica kojima su tri generacije zetova na mirazu.

A, iskustva domazeta su različita. Ima onih koji kažu da kao prizećeni uživaju, jer žene ne smeju da ih naljute da ne bi otišli, za razliku od onih koji su se oženili pa moraju da ćute dok njihove žene vršljaju, jer se plaše da ih ne napuste.

- Moji su više voleli Živadina nego mene. Ako viknem na njega, baba Savka, kod koje se prizetio i moj deda Tihomir, govorila bi mi: "To je tuđa koska. Mnogo boli". Ja Živadinu pričam jedno, a on radi drugo ili pobegne u vikendicu. Čim mu nešto prigovorim on tamo pobegne. A, pobegla sam za njega sa samo 14 godina. Prevario me je. Bila sam mlada i ništa nisam znala. Onda smo došli kod mojih, jer se sestra udala. Kad sam sazrela "proš'o voz kroz kukuruz". Teško meni, a da sam razmišljala kao sad, teško bi njemu bilo - šali se Verica Stević (70), ali dodaje da bi volela da kćerka ili bar jedna unuka budu miradžike.

Njen suprug Živadin (74), najstariji miradžija u selu, kaže da su miradžije rešile da se našale na svoj račun, pa su 2003. godine osnovali Udruženje "Crni gavran" sa 50 miradžija iz okolnih sela, čak i iz inostranstva. Za krsnu slavu su uzeli Veliku Gospojinu. Najviše je bilo 70 članova, potom je knjiga spala "na tri slova", ali, kako sada ima tridesetak miradžija u selu, i mlađi su počeli da se pridružuju udruženju.

- Nikada se uopšte nisam osećao kao miradžija. Kao da sam u svojoj kući. Radio sam u firmi "8. oktobar", a bio sam i partijski sekretar, predsednik mesne zajednice. Odem ujutru, dođem uveče. Najzanimljivije je biklo kada smo sa firmom 1974. godine išli na ekskurziju u Solun. U jednoj zlatari su mi tražili da im prodam suprugu... - priča Živadin.

- Ma, trebalo je da ostanem. Sada bi zlato samo šljaštilo na meni - dobacuje Verica, koja je uvek spremna na šalu. 

I Ivan Brčina, rodom iz sela Drijenča u Bosni, koji je suprugu Marinu upoznao u Beču i sa kojom je u srećnom braku već 35 godina, kaže da žene moraju da čuvaju ljude, pogotovu miradžije.

- Žene bolje čuvaju miradžije. Osećam se kao domaći. Čudio sam se što me je Marina u društvu uvek kudila. Pitao sam je zašto je to radila, a ona mi je rekla da nije budala da me hvali da me druga ne bi uzela. Kada smo njenima rekli da ćemo se uzeti, tašta Zorica je rekla da moram na miraz. Ja se tu ništa nisam pitao. Ali, da mi nije dobro, ne bih 35 godina bio sa Marinom. Kad me potera, radim sve po kući. Život miradžije mi nije bio težak. Kako se postaviš, tako ti bude u životu. Sa taštom sam tri puta imao dobre rasprave, onda se povukla i sada mi je zlatna - navodi Brčina.

Kaže i da je Vojsku zavoleo više od Marine i da ima puno dobrih prijatelja, pa se i okumio sa meštaninom Jovicom Šajatovićem.

- Kada me je jednom seoski sveštenik upitao kako je na mirazu, našalio sam se da moram da pozdravljam svaku mačku u dvorištu. Sve dok nije naišla jedna šarena. Stao sam mirno i pozdravio je. Tašta mi je rekla da nju ne moram, jer nije naša. Od tada nisam bio dužan da pozdravljam mačke - prepričava šalu Brčina.