TESLA NA ŽICI, NEMANJIĆI I PATRIJAH PAVLE NA ZRNIMA PŠENICE: Umetnička dela Bratislava Anđelkovića ostavljaju bez daha (FOTO/VIDEO)

Kamen je krt i čvrst, topao i hladan, duša je i temelj, a za Bratislava Anđelkovića (72) on je i slikarsko platno koje čuva sećanje na našu veru i tradiciju. Mesto je za dela koja pokreću, motivišu i inspirišu. Ona upozoravaju, ali bude i ponos na velika i neprolazna imena i događaje iz bogate istorije srpskog naroda.

Bata je izletište kraj mesta u kome živi, u kanjonu reke Vučjanke, pretvorio u svojevrsnu „kamenu“ galeriju. Od minijatura do likova naslikanih u prirodnoj veličini. U blizini srednjevekovnog Skobaljić grad, Bata je napravio stalnu malu izložbu na steni. Ona meštanima simbolizuje crkvu. Nalazi se na mestu koje zovu crkvište. Naslikao je Isusa, Belog Anđela, Bogorodicu, velikog vojvodu Nikolu Skobaljića i pet ikona svetaca koje u okolnim selima obeležavaju kao svoju slavu.

- Ovde u kanjonu, baš u vreme inflacije kada nije bilo novca za slikarsko platno, sapleo sam se o jedan kamen. Kao da me je prepoznao i poželeo da se družimo. Ta hladna površina me je prozivala da je osmislim, oplemenim i da na njoj ostavim trag. Od tada slikam na kamenu, a u ovom okruženju ga ima na pretek – započinje nam Bata svoju životnu priču dok sedimo u dolini reke Vučjanke iznad koje se uzdižu kameni bedemi nastali snagom ovog vodotoka.

To je Batin otvoreni atelje i večita inpiracija, dok su mu pravoslavlje i istorija srpskog naroda omiljena tema. Na ovom mestu upija lepotu koja ga okružuje. Tu je i cvrkut ptica, šum vode, vetar i paleta boja koja se menja sa promenom godišnjih doba. Decenija je prošla dok Bata nije uspeo da dostigne postojanost boja i da sjedini oslikani kamen sa Vučjankom, čija je voda druga po mekoći u Evropi.

- Kada sam došao do pravog rešenja i do prave obrade kamena došao sam i do novog ciklusa i izložbe „Voda vodi kamenu sliku rodi“. Od tada moje slike, osim na steni, na zidu ili pored zida, mogu da se vide i u vodi koja kao da ih oživljava i daje im novu dimenziju, a svako od začuđenih posetilaca ih doživljava na svoj način – ističe popularni Bata iz Vučja koji radi i kada se odmara.

U tom periodu su nastajale njegove minijature. Na zrnima pšenice naslikao je lozu Nemanjića i patrijarha Pavla, na peru za pisanje Vuka Karadžića, na žici Nikolu Teslu, a na zrnu šibice lik Svetog Save. Sve minijature je uradio golim okom, dok je za njihovo posmatranje potrebna lupa.

- Neko će reći da je to suvenir. U stvari, nije. Postalo je umetničko delo. Najmanja minijatura je slika na uginulom mravu. Do mene je stigao u poklonu koji su mi poslali sa Hilandara. Uspeo sam da na njegovom trećem članku naslikam Stevana Nemanju – kaže Bata koji i svojim minijaturnim delima, gde god da se pojavi, ostavlja bez daha.

Imao je Bata veliki broj izložbi u zemlji i inostranstvu, a svoje slikarstvo je i ostavljao širom Srbije. Njegove slike velikih dimenzija krase Đavolju varoš, Prolom i Lukovsku Banju, kao i brojne crkve i manastire širom naše zemlje. U Negotinu je slika Đorđa Stanojevića, u Ivanjici ciklus loze Nemanjića, a od nedavno, u centru Vučja, Nikola Skobaljić, u prirodnoj veličini.

- Namera mi je da ove godine započnem tri velike kamene slike - Laze Teokarovića, industrijalca, koji je ovom kraju dao veliki doprinos, nadam se paralelno sa projektom obnove njegove vile u centru Vučja, dok ću ovdašnjoj hidroelektrani, koja radi od 1903. godine, pokloniti slike Đorđa Stanojevića i Nikole Tesle. Uvek sam govorio da lutam i tragam i idem putem gde stignem, ali svaka moja slika i izložba je moj ispit – ističe Bata koga je, pre dve godine, na Vidovdan, predsednik Srbije Aleksandar Vučić odlikovao zlatnom medaljom za doprinos kulturi.

Bata je posebno ponosan na portrete patrijarha Pavla na drvetu, kamenu i platnu, iz ciklusa koji je nazvao „Budimo ljudi“. Na njima se lik pokojnog patrijarha preobražava iz slike u sliku, a prvi portret nastao je dan posle patrijarhove smrti. Bata je slikao i na raznim predmetima od drveta, na opancima i sedlu, a posebno je zanimljava njegova „rotirajuća“ slika osnivača dve srpske dinastije čiji se likovi pretapaju iz jednog u drugi.

Naš sagovornik je u slikarskom svetu poznat kao Bata iz Vučja. To ime dobio je od Milića od Mačve. Prošlo je pola veka od njihovog prvog susreta u dvorištu Radovan kule u Belotiću koji je Batu razočarao, zbunio i pomalo naljutio.

- Milić mi je zamerio što ga prekidam u nekom poslu, ali mi je, pošto je pogledao moje skice, rekao da će doći na moju prvu izložbu u gradu koji ni manji, ni veći od Beograda. Nisam shvatio šta mi je tada rekao, ali je Milić pratio moj rad i ispunio svoje obećanje – priča Bata - Ušao je na vrata Kuće Đure Jakšića, zbog restrikacija obasjanom svetlošću sveća, i rekao: Ludače, jesam li ti rekao da ću ti doći!, dok me je u tekstu za katalog za drugu izložbu na istom mestu nazvao „Bata iz Vučja“. Tačnije nije mogao, jer ja prvo pripadam Vučju, pa onda Leskovcu i Srbiji – poručio je naš sagovornik koji je srednju umetničku školu završio u Peći što je umnogome, kako veruje, odredilo njegov likovni pravac.

KAMEN DREVNOG SNEVAČA

Batino slikarstvo bilo je inspiracija i za tri dokumentarna filma Nebojše Ilića Ilketa „Kamen drevnog snevača“, a Bata namerava da sa tim filmovima obilazi Srbiju slikajući triptih pod nazivom „Drevni snevač“. Poslednja postavka bila bi u Leskovcu, dok bi Bata taj triptih poklonio Hilandaru.

- Da li sam dao neki doprinos srpskom slikarstvu ili ne, to ne znam. Gde će se moja traganja zaustaviti ni to ne znam, ali znam da ću biti neumoran. Tragaću, lutaću i ići ću putem, pa gde stignem. Možda jednog dana postanem slikar – zaključuje uz osmeh naš sagovornik.