I JEDAN CREP BI NAM MNOGO ZNAČIO: Supružnici Dedić sa četvoro dece žive u trošnoj, memljivoj kući u Zvečki kod Obrenovca

Glava porodice Rajko, ratni je vojni invalid i zbog toga je sprečen da se bavi bilo kakvim teškim fizičkim poslovima. Primoran je da se često odmara jer su mu tri gelera ostala u nozi. I pored toga, on i njegova supruga Vasiljka se trude da obezbede što više za svoju decu: šesnaestogodišnjeg Dragoslava, četrnaestogodišnjeg Gorana, dvanaestogodišnjeg Stevana i desetogodišnju Mariju.

Rajkova invalidnina je jedini siguran prihod porodice Delić. Ali, on se trudi da zaradi još novca. Često u manastirima obavlja sitne poslove, ne bi li "doneo" još neki dinar za svoju decu. Bavi se i duborezom, veoma je vešt u toj umetnosti.

- Radio bih i više da imam kombinovanu stolarsku mašinu. Najveći problem nam je krov koji prokišnjava, ali svestan sam da je danas mnogima teško. I jedan crep bi nam mnogo značio, da od nečega počnemo - skroman je Rajko. - Žena i deca su mi najveći oslonac, "baterije" koje ne mogu presušiti. Oni mi daju snagu da se borim.

Porodica Delić ne traži mnogo, iako Dragoslav, Goran, Stevan i mala Marija odrastaju u uslovima koji za većinu dece nisu zamislivi. Vaspitani su i, za današnju decu, neobično skromni. Oči im blistaju dok pričaju o svojim malim željama, tako običnim za mnoge, ali za njih nedostižnim. A, žele samo da imaju svoju sobu, da mogu ponekad da dovedu drugare u goste, li i da budu sami dok uče.

- Deca dele spavaću sobu, dok Rajko i ja spavamo u predsoblju zato što je u drugoj sobi mnogo velika vlaga - kaže nam Vasiljka. - Dragoslav je dobio astmu zbog vlage, ali ga to nije zaustavilo da bude dobar đak. Osvojio je nagradu na opštinskom takmičenju iz tehnike i tehnologije, a voli prirodne nauke kao i Goran. Stevan i Marija, najmlađi članovi porodice, još dele detinji svet radosti i igara, ali svesni su svih teškoća s kojima se suočavamo.

Vasiljka brine o deci, ali i gaji kokoške i povrće u plasteniku. Ponekad nešto i proda, ako ostane viška.

- Dovijamo se kako umemo, ranije smo imali koze i zečeve - kaže Rajko. - Deca nam pomažu, koliko mogu. Preživljavamo od meseca do meseca.

A, sve je trebalo da bude drugačije. Rajko je uspeo tokom sedam godina izbeglištva da nadničeći zaradi i sačuva 9.000 evra.

- To je bilo dovoljno novca da kupim ovu kuću - kaže on. - Kada sam je uzeo, mislio sam da će sve biti u redu. Ubrzo sam shvatio da je sve zamaskirano dok se ne proda. Kupio sam mačku u džaku, a onda sam i video koliko zapravo "mačaka" ima.

Iako su uslovi daleko od idealnih, dom Delića je ispunjen ljubavlju.

- Naši roditelji su mnogo vredni i uvek misle na nas - kaže Stevan. - Oni su kao dva stuba porodice. Idealno bi bilo da živimo u kući u kojoj krov ne prokišnjava i u kojoj nema vlage.

Humanitarna organizacija "Srbi za Srbe" pokrenula je akciju za pomoć porodici Delić.

- Želimo da ostvare skromne snove i da njihova kuća postane dom u kojem će disati punim plućima. Ova porodica ne traži ništa što bi se smatralo luksuzom. Oni traže topao dom, bez vlage, sa krovom koji ne prokišnjava - kažu u HO "Srbi za Srbe".