"DAN ZA KOJI SU ŽIVELI": Članovi porodica i prijatelji jedva dočekali da čvrsto zagrle "svoje" potporučnike - najmlađe oficire Vojske Srbije

Možda najposnosniji su bili Ljubiša i Vesela Vasić iz Sokobanje, dok su sa mnoštvom rodbine slušali unuka Nikolu, koji je držao govor kao predstavnik prvorangiranih diplomaca Vojne akademije.

- Odmalena je želeo da bude vojnik i ostvario je san, kao najbolji u klasi. On je naš ponos - rekao je Ljubiša.

Đakovići su stigli iz Crvenke i očiju punih suza posmatrali su stroj u kome je stajala njihova mezimica.

- Ovo je najlepši dan za koji smo živeli, da vidimo našu Anđelu koja je postala lekar na Medicinskom fakultetu Vojno-medicinske akademije - progrcali su uzbuđeni Đakovići.

Kraj njih je stajao Darko Nikčević držeći visoko sinčića, da bolje vidi svečani defile vojnika:

- Nemamo nikoga u stroju, ali kako stvari stoje on se već opredelio za buduće zanimanje. Kada god je neka vežba kao ona u Batajnici ili promocija oficira, on traži da ga vodim da ih vidi.

Milivoj i Andrijana su došli "s mladoženjine strane" da bodre svoju buduću kumu, oficira-logističara koja je upravo gazila čvrstim strojevim korakom. Potpukovnik Đorđije Mitrović sa ćerkama je čekao da uruči cveće svom kumčetu, budućem oficiru Garde. Potporučnika Petra, inženjera, uzbuđeno su posmatrali njegovi roditelji Tanja i Dragan Pavlović.

- Još da ga oženimo, da se zna ko komanduje u kući, pa smo završili posao - veselo je komentarisao otac.

- Ponosan sam naravno, sin Nikifor mi je postao oficir kopnene vojske, pešadinac, a kao roditelj se nadam da će ova vojska biti vojska mira, a ne rata. Da budu jaki toliko da niko ne sme da krene na njih. Mi smo sve to prošli, znamo i šta je rat i šta je mir, a oni moraju da budu spremni za sve - rekao nam je Miroljub Filipović.